Живот пише драме

ОТМИЦА

Претње пиштољем брзо су се претвориле у ударац. Наредила је Сари да ћути и вози. Потом је почела да претура по торби.

Једва да је прошло осам сати хладног јутра 22. марта 2013. године, а Сара Џонсон из Вајлдвуда у Њу Џерзију, САД, хитала је на посао. Ова седамнаестогодишњакиња морала је да нађе радно место свега неколико месеци пошто се породила. Како је била превише млада, а и у незавидним материјалним приликама, била је принуђена да новорођенче да на усвајање. Радница социјалне службе ју је убедила да ће њеној беби бити добро у новој породици која је годинама безуспешно покушавала да добије дете. Коначно, схватили су да је усвајање једини начин да се остваре као родитељи. Проверени су на све могуће начине, имају све услове да гаје дете и приуште му лепу будућност. Сара је могла само да се сложи.
   Ушла је у аутомобил, преиспитујући се да ли је научила све што је неопходно за помоћника у рачуноводству. Не сме да забрља нешто првог дана на послу. Упалила је мотор. Само што је нога кренула да дода гас, отворила су се врата сувозача. Сара је прво видела цев пиштоља. Била је уперена у њену главу. И била је све ближе. Тек онда је зачула глас. Женски! Уз оно пословично:

   – Не мрдај!

Неколико секунди касније у кабину је улетела торба. Потом се на сувозачко седиште спустила жена. Сара је одмах схватила о коме се ради. Познавала је четрдесетпетогодишњу Флориберт Наву. Ионако су се у градићу сви знали, макар из виђења. А чула је да је Нава поднела молбу за усвајање. Када су је одбили, прво је направила хаос у социјалној служби. Полиција ју је једва одвукла. Добила је забрану приласка, али није одустајала. Претила је по граду како ће да се освети. Неће њој нико да забрани да усвоји и гаји дете. Сара је тог тренутка схватила да све то није било преувеличавање и рекла-казала. Пиштољ уперен у главу је Нави и те како давао на озбиљности.
   Неколико секунди су ћутале. Потом је Нава процедила кроз зубе:
   – Вози!
   Сара се нећкала. Гледала је около, можда неко наиђе и примети шта се дешава у колима. Као за инат, нико да прође. Отмичарка као да је схватила шта ова покушава. Спустила је пиштољ, тек да се не види ако би неко погледао споља. Али је цев сада била набијена у Сарино бедро. Сада је била знатно гласнија:
   – Вози или ћу да те убијем. Потом и твоју породицу.
   Девојка је убацила у брзину. Ауто се нашао на улици. Чекала је упутства. Нава није оклевала. Сара мора да је одвезе до Филаделфије. Тамо живи породица која је усвојила Сарино дете. Девојка је покушавала да је одговори, не зна где су, не зна адресу, а Филаделфија је огроман град. Нава као да је само то чекала. Извадила је папирић на коме је била нашкрабана нека адреса. Успела је да сазна одредиште. Сари није остало друго него да изађе на ауто-пут који је водио ка Филаделфији.

Пролазили су минути и километри. Девојка је покушавала да успори, да некако привуче пажњу људи у околним возилима. Нико да скрене поглед, сви су гледали право испред. И претицали је, уз тек понеко бесно притискање сирене. Нава као да је схватила шта ова покушава, па ју је све чешће гуркала пиштољем. Сара је морала да одржава равномерну брзину. Отмичарка је претила да јој случајно не падне на памет да убрза и тако привуче пажњу полиције на путу. Али не сме ни да успори. Метак ће свакако да буде бржи од било које помоћи. Зато, право ка Филаделфији, без заустављања.
   Сара је покушавала да разговором макар мало открави отмичарку. Можда наведе Наву да се предомисли? Наводила је причу на то да, ако је Нави баш толико стало до детета, мора да га пусти да одраста у доброј средини. Ову то као да је додатно разбеснело. Претње пиштољем брзо су се претвориле у ударац. Наредила је Сари да ћути и вози. Потом је почела да претура по торби.
   Девојка је крајичком ока гледала шта се налази у пртљагу. Приметила је широку лепљиву траку. Потом је Нава из торбе извукла велике кесе за ђубре. То није било оно што је тражила. Онда је извадила рукавице од латекса. Сара је претрнула од страха, свесна да се не спрема ништа пријатно. Нико тек тако не вуче около ствари које као да су испале из неког филма о серијским убицама.

Када јој се учинило да је Нави попустила пажња, Сара је мало подигла десну руку. Застала је. Отмичарка није обраћала пажњу, заузета копањем по торби. Пиштољ је и даље био близу. Опасно близу. Сара је решила да ризикује. Још мало је померила руку. Била је близу Навиног зглоба. Свега неколико центиметара је недостајало да је зграби и скрене цев пиштоља. Нава је утом подигла главу. Као да је нешто осетила. Нацерила се и повукла пиштољ. Тек толико да девојка не може лако да је дохвати, али и сасвим довољно близу да је погоди без тешкоћа. Сара је одустала.
   Утом су се нашли на мосту Бен Френклин, који је водио у Пенсилванију, преко реке Делавер. Нава је наредила Сари да убрза. Требаће времена да нађу адресу у Филаделфији. Како је она процењивала, то ће таман бити по подне, када ће сви у породици усвојитеља бити код куће. Сари се крв ледила од промене у Навином гласу. Од бесног дошла је до потпуно мирног тона. Као да прича о томе како ће да сврати у самопослугу и обави недељну куповину. Та хладноћа ју је додатно убедила да мора нешто да учини.
   Приметила је да нешто сија негде испред. Тачније, насред моста. Препознала је ротациона светла. Можда је полицијско возило? А може да се деси и да је нека од служби за одржавање путева. Само, ако је заиста полиција, како да им привуче пажњу? При овој брзини њен аутомобил ће само да прозуји поред полицијског.
   Приближавала се. Сада је већ могла да препозна возило Лучке полиције. Било је паркирано у зауставној траци. Полицајац је стајао поред аутомобила и нешто писао. Још три стотине метара. Још две стотине. Стотину. Нава је такође приметила полицијско возило. Спустила је пиштољ ниже и поново га набила у Сарину слабину, ако јој нешто глупо падне на памет. Погледом је прелазила с полицајца на девојку.
   Сара је одлучила у секунди. Нагло је окренула волан удесно. Аутомобил је пресекао средњу траку и залетео се ка полицијском возилу. Полицајац је разрогачених очију гледао како му се Сара приближава у пуној брзини. То је трајало свега секунди или две. Онда је одскочио у страну. Тренутак касније, Сарин аутомобил је ударио у полицијски. И зауставио се.

Полицајац Марк Петровски једва је стигао да се осови на ноге. Рука је сама кренула ка футроли пиштоља. Готово да је потегао, када су се отворила врата аутомобила. Из кабине је истрчала девојка, вриштећи. Петровски је једва разабрао да помиње неку отмицу. Тренутак касније отворила су се друга врата. Изашла је друга жена с пиштољем у руци. Прва је и даље вриштала, трчећи. Петровски се сабрао и брже-боље је дограбио Сару. Одгурао ју је иза аутомобила који се у међувремену зауставио. Онда је на нишан ухватио Наву. Њој није остало друго до да баци оружје и легне. Неколико минута касније стигло је и појачање. Нава је седела на задњем седишту полицијског аутомобила, везана лисицама. Сара је коначно успела да се ослободи.
   Ипак, неколико месеци касније једва да је спавала, будећи се из кошмарних снова. У сваком од њих била је Нава. Зато је и размишљала да ли да на суду сведочи против ње. Смогла је снаге и појавила се у судници. Кад је чула да је отмичарка осуђена на дванаест година затвора, коначно је могла мирно да заспи.

Број: 3569 2020.
Аутор: Н. Б.