ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НОЋ ДУЖА ОД ВЕКА

Ветар се раздувао, а она је била све даље од брода. Оно што је било двадесетак метара убрзо се претворило у сто.

Када су се 1. новембра ове године нашли у близини острва Фолегандроса у јужним Кикладима у Грчкој, супружници Мајк и Кушила Стајн на мору су били већ три недеље. Пловили су из Турске на свом катамарану, пут Атине. Нису журили. Обоје су обожавали море, пловидбу. Кушила, иначе с Новог Зеланда, добар део живота провела је у пловидби. До одредишта им је остало свега нешто више од 150 километара.
   Катамаран су усидрили недалеко од обале. Кушила је желела да протегне ноге на копну па је ускочила у гумени чамац и завеслала. Замислила је да прошета до врха планине која се уздизала изнад села на обали. Потом можда мало обиђе и село, купи неке стварчице и врати се на брод. Било је подне.

   Пет сати касније, Мајк је добио поруку од жене. Писало је да јој је батерија телефона на издисају, али да је кренула назад. Кушиле није било сатима касније. Мајк није паничио. Дешавало се и раније да закасни. Обавио је шта је имао на броду и отишао у кревет.
   Када се пробудио, Кушиле и даље није било. Погледао је на сат. Већ је било осам ујутру, субота. То већ није било уобичајено. Погледао је телефон. Никакве поруке или позива. Покушао је да позове жену. Њен телефон није био доступан. Решио је да сачека још мало, па тек онда подигне узбуну. Изашао је на палубу, двогледом претраживао обалу. Нигде ни трага од чамца. Потом је претрагу усмерио на пучину. Нигде чамца, нигде Кушиле. Дограбио је телефон. Овог пута звао је Обалску стражу.

Из тамошњег штаба одмах су послали неколико чамаца. Капетани су поделили простор који су имали да претраже. Што је било најгоре, нису имали никакву полазну тачку. Капетан Георгиос Маријетакис већ десет година пловио је на сличним задацима. Зато је упорно претраживао обалу око острва. Оно што га је зачудило јесте да није било никаквих трагова. Жена као да је нестала, са све чамцем. Тражио је и подршку из ваздуха. Спасиоцима се придружио један војни хеликоптер и један авион Обалске страже.
   Претраживали су Егеј, метар по метар. Маријетакис се трудио да схвати шта се дешава. Где је могла да испари? Као и много пута до тада, трудио се да се стави у њену кожу, да јој уђе у ум. Готово да је могао да види како се Кушила смрзава негде на пучини. Нестала је петнаест сати раније, провела је ноћ на мору. Уз услов да није негде на дну. Одмах се потрудио да ту замисао потпуно одбаци. За сваки случај, тражио је и подводни дрон, за случај да потрага не да резултате. А то би значило да траже потопљен чамац. И леш!
   Кушила је била жива. Обавила је све што је замислила на острву. Потом се упутила ка чамцу. Потом завеслала ка броду. Била је близу, већ је могла да разазна предмете на палуби. Није видела мужа. Вероватно је нешто петљао око мотора. Утом јој је весло исклизнуло из руке. Плутало је по води неколико секунди. Кушила је посегнула, умало упала у воду. Једва је успела да одржи равнотежу и себе у чамцу. Потом је могла само немоћно да гледа како весло тоне.
  Опсовала је. На сву срећу, била је близу катамарана. Викала је покушавајући да дозове Мајка. Нико јој није одговорио. Сетила се да је потпалубље добро изоловано, ништа се не чује. Потом је покушала да весла рукама. Уз мало среће, стићи ће до брода за неколико минута.

Убрзо је схватила да ју је срећа напустила. Ветар се раздувао. Колико год да се упирала, махала рукама, ударала по води, била је све даље од брода. Оно што је било двадесетак метара убрзо се претворило у сто. Потом у две или три стотине. И непрестано се повећавало. У страви је схватила да је ветар вуче на пучину. Прошло је свега неколико минута док се катамаран претворио у тачку, негде у даљини.
   Кушила није дозволила да је савлада страх. Знала је да ће неко поћи у потрагу. Потражила је телефон у ранцу. Батерија се била потпуно испразнила, па је справица била потпуно бескорисна. Прекопала је ранац. Нашла је свега неколико тврдих бомбона. У тренутку је била бесна на себе зато што није понела макар малу боцу воде. Ма ни капи, нигде. А усред је мора. Ваљда ће неко брзо да је тражи, па неће бити прилике да искуша колико човек може да преживи без воде. Катамарана више није било на видику, чак ни као тачкице. Била је потпуно сама.
   Како је пао мрак, тако је пала и температура. Кушила се увила у непромочиву јакну. Трудила се да не мисли на глад и жеђ који су већ почели да је море. Сисала је бомбоне, свесна да мора да их штеди. То је било све што је имала. У ранцу је нашла и неколико пластичних кеса. Употребила их је да умота руке и ноге, да се макар мало утопли.
   Сутрадан, кесе су поново завршиле у ранцу. Мокре чарапе прострла је преко ивице чамца, како би се осушиле, за случај да и следећу ноћ проведе у чамцу. Гледала је по пучини. Била је то путања разног бродовља. Кад-тад ће неко да прође и спази је. Само, тешко да ће ико приметити тачкицу усред мора, што је био њен гумени чамац. Можда подигну и авионе. Зато је на главу везала црвену кесу, не би ли је лакше спазили. Повремено би и надлетео неки авион. Кушила је вадила огледалце из ранца. Покушавала је да сигнализира онима у ваздуху. Ниједна летелица није променила курс. Могла је само да се нада да ју је неко спазио и управо шаље њену позицију Обалској стражи.
   Како су пролазили сати, капетан Маријетакис све више је губио наду. Број бродова у потрази нарастао је на седам. Хеликоптер их је свако мало надлетао, а негде у висини био је и спасилачки авион. Претраживали су Егеј, метар по метар. И нико да путем радија јави лепу вест, да су коначно уочили чамац. Маријетакис је био свестан да траже тачку усред нигдине. Претрага све до вечери није дала резултате. Бродови су се повукли, летелице вратиле у базе. Наставиће ујутру.

Та ноћ била је још тежа за Кушилу. Било јој је хладно, више није помагало ни умотавање у кесе. Како би неки талас запљуснуо чамац, тако би јој се ноге потпуно поквасиле. Дрхтала је. Бомбоне су биле при крају. Преостале су свега четири. Трудила се да не мисли на храну и пиће. Није вредело, свако мало би јој пред очима искрсавале најразноврсније гозбе. А она је по устима преметала једну по једну бомбону, па докле потрају. Већ је свитало када се нечега сетила. У ранцу је нашла фломастер. На страни чамца је написала име своје мајке и њен број телефона, за случај да је нађу, али мртву.
   Сутрадан је капетан наставио. На своју руку решио је да прошири подручје потраге. Запловио је ка Криту. Осматрачи су претраживали пучину. И тако сатима. Све док један није повикао. Био је прилично сигуран да види нешто црвено.
    Маријетакис је одмах наредио да узме правац ка оном што је осматрач видео. Неколико минута касније сви на броду схватили су да је испред њих чамац. Још мало, и приметили су жену. Била је склупчана, лица прекривеног капуљачом. Вијорила се једино црвена кеса. Нашли су је на сто километара северно од Крита, тачно седамдесет и пет километара од места на коме је првобитно била.
   Неколико сати касније, била је у болници. Успут је тражила телефон, да се јави мајци. Мужу су већ јавили припадници Обалске страже. Једва је успела да прозбори:
   – Остала ми је једна бомбона!

Број: 3538 2019.
Аутор: Н. Б.