Кад невоља стисне

НЕСТАЛИ ПОПУТ ДИМА

Због нагомиланих дугова, пословних неуспеха или пропалог брака многи Јапанци  остављају све за собом и губе се у непознато...

Господин Норихиро није знао како да се суочи с породицом. Успешан инжењер једног дана је, без икакве најаве, добио отказ, али много више од тога бринуло га је како ће да стане пред укућане и обавести их да више није у стању да им обезбеди материјалну сигурност. Бар неко време. Зато је одлучио да се прави како се баш ништа није променило.

Наредних дана сваког јутра облачио је испеглано одело, везивао кравату, љубио жену на растанку и одвозио се колима у правцу бившег радног места. Тамо никада није стизао. Некадашњу канцеларију заменио је аутом. Седео би у њему до вечери, понекад до касно у ноћ, како би породица мислила да је након напорног дана изашао на пиће с колегама.
   Лаж је била убедљива, али није могла да потраје. Јер, док се Норихиро тврдоглаво држао улоге вредног пословног човека, што је уистину некада и био, новац из куће полако је нестајао. Када је дошао тренутак да се појави с платом, несрећни инжењер више није могао да се претвара. Међутим, уместо да коначно призна истину и прихвати осуду или разумевање породице, лакше му је било да једноставно нестане. Запутио се у озлоглашени део Токија где ни таксисти нису били вољни да залазе и где су уточиште налазили углавном они које су сви други заборавили. Такорећи – безимени.
   Завршио је у неугледној соби без прозора, с катанцем на вратима. Од удобности дома остала су само сећања. Породица за то време није знала шта му се десило. Није оставио никакву поруку, није се опростио од њих, само је сео у воз и нестао у делу града који не постоји ни на мапама Токија. Његови најближи  слутили су да је извршио самоубиство, а он је дане проводио у самоћи, далеко од света и свега онога што му је до тада значило, јер је за њега то била врста покајања за неуспех.
   Норихирова судбина само је један од хиљада примера Јапанаца које су мука и срамота због изгубљеног посла, развода, нагомоланих дугова, или несрећне љубави, натерала да се одрекну свог идентитета и одметну се, под лажним именима, на места где више никаква веза с некадашњим животом није постојала. За оне који се одлуче на овакав корак у јапанском језику постоји и посебна реч – ђохацу (johatsu, они који су испарили). 

Од деведесетих година прошлог века нагло је почео да расте број спремних да изаберу бекство као најлакши начин да се реше тешкоћа. Пре тога, први већи талас несталих десио се после Другог светског рата, када је национална срамота због пораза била на врхунцу, а други 2008. године, због озбиљне економске кризе.
   Ђохацу је постао толико распрострањен обичај међу очајним Јапанцима да су они други, домишљатији, успели и од њега да направе зараду. Шоу Хатори бавио се селидбама све до вечери када му је у бару пришла жена са необичном молбом. Питала га је да ли може да јој помогне да нестане заједно с намештајем и другим личним стварима. Више није могла да поднесе живот с мужем који им је уништио живот због дугова. Хатори је пристао за суму од 3.400 долара и безбедно, усред ноћи, превезао жену на нову адресу за коју нико није знао.
   Убрзо је отворио предузеће „Ноћне селидбе” како би помогао људима у сличним невољама. Подразумевало се да је сваки пут добијао веема пристојну новчану надокнаду. Помоћ су од њега тражили најразличитији људи: домаћице, пословни људи, остављени брачни партнери, студенти који више нису били у стању да трпе притисак школовања. Хатори је у детињству доживео исто – заједно са родитељима нестао  је из Кјота када нису успели да покрију нагомилане дугове. Зато је имао више разумевања за оне којима је пружао услуге готово девет година.

И поред тога што је велики број становника Јапана упознат са феноменом „људи који нестају”, судећи бар по полицијским извештајима прилике ипак нису забрињавајуће. Према подацима из 2015. године, од око 82.000 несталих особа, до краја децембра пронађено је њих 80.000. Већини се, како тврде, уђе у траг већ током прве недеље.
   С друге стране, у Удружењу за потрагу за несталима у Јапану, непрофитној организацији која пружа подршку породицама несталих, уверени су да званичне бројке нису тачне, односно да су зантно умањене. Када би се узели у обзир сви необјављени извештаји, показало би се да је број несталих често премашивао 100.000 годишње, као и да многи случајеви ни до данас нису решени. 

Срамота и грижа савести не прогањају само одбегле, већ и њихове  породице. Већину је стид да нестанак пријаве полицији, па се одлучују за изузетно скупе приватне детективе. Нажалост, ретко која истрага има срећан исход. Када се крене у потрагу, нестала особа је обично већ променила све, од имена до изгледа. Породицама тада остаје само да се надају да ће њихови најмилији сами одлучити да се једног дана врате...

Број: 3578 2020.
Аутор: С. Л.