Живот пише драме

НЕ СКРЕЋИ СА СТАЗЕ!

Само што је зашла у заклон стена, схватила је да је још неко тамо. Човек је седео, ослоњен о камен. Није се мрдао.

Било је тачно осам сати ујутру тог 17. октобра 2010. године када је Пем Бејлс паркирала свој аутомобил на почетку стазе која је водила ка планини Вашингтон у Њу Хемпширу, САД. Путељак је био делимично прекривен снегом. То је није уплашило. Била је искусни планинар, а шетња од шест сати била је тек толико да се разгиба. Зато је и пошла сама.
    Како је навикла, оставила је план у колима, за сваки случај. Ако нешто пође по злу, потрага ће да почне од паркинга. Добро је да спасиоци знају куда је наумила. Само тешко да ће за тим бити потребе.
   Добро се припремила за планинарење. Изучила је временску прогнозу, па је понела резервну одећу. На почетку стазе и није било толико хладно, али ће време да се мења што се више буде пела. Временски услови при врху описани су као „права зима”. Зато је у ранцу понела и јакну. Ту је било и шаторско крило, иако није намеравала да ноћи на планини. До вечери ће увелико бити у свом кревету.
   Како се удаљавала од паркиралишта, то је снег био све дубљи. Пријало јој је, није било хладно. На себи је имала тек дукс и панталоне, без капе и рукавица. Сунце се пробијало кроз дрвеће.

Сат касније, већ је морала да обуче јакну и стави рукавице. Облаци су се навлачили, температура је осетно пала. Још касније, зима је показивала зубе. Земља се није видела, прекривена снегом. Ветар је задувао, као да је почињала мећава. Сада је већ била у дебелој јакни, с капом и наочарима на глави. Магла је смањила видљивост на свега неколико метара. Сунце као да је зашло.
    На следећем превоју озбиљно је почела да размишља да се врати. Застала је, загледала стазу испред себе. Онда их је угледала. Трагови су водили навише.
   Није то било ништа необично. Много људи ишло је том стазом. Само, одмах је препознала да се не ради о отисцима планинарских ципела, већ обичних патика. У себи је псовала неопрезног пењача. Надала се да је тај, ко год био, направио круг и вратио се. Наставила је.
    Нешто касније већ се смрзавала. Није помагало ни брзо кретање ни слојеви одеће. Већ је морала да навуче маску преко лица. Срећом, била је понела сву неопходну опрему. Тада је решила да одустане. Више није било забавно. Мећава је била све ближа.

Ветар је подивљао. Носио је снег, једва да је видела метар или два пред собом. Облаци су се спустили, као да је била под густим крошњама. Нигде да се пробије ни зрак сунца. Онда их је поново угледала. Трагови су скретали оштро улево, ван стазе.
    То је већ упалило звоно за узбуну. Планинар се очигледно изгубио и сада је ишао право ка беспућу. Претпостављала је да га је мећава омела, па није могао ни напред ни назад. И урадио је оно најгоре што је могао. Скренуо са обележене стазе. Стајала је, мозгала где ће и шта ће. Није тек тако могла да остави човека. Ипак, ако крене ван стазе, лако може и сама да се изгуби. Температура је осетно падала, за неколико сати ће и мрак. Ако сачека ноћ на планини, лако може да се догоди да не дочека јутро. Ипак, одлучила је да крене за траговима. Скренула је лево. Викала. Дозивала. Нико да одговори. Ветар је носио њен глас.

Учинило јој се да је неко одговорио. Тренутак касније схватила је да се ветар игра с њом. Нема никога. Стајала је, напето ослушкивала. Ништа. И наставила даље, по траговима.
    Свега педесетак метара даље налазила се гомила стења. Покушала је да се пробије на ту страну, колико да се мало заклони и одмори. И трагови су водили тамо. Само што је зашла у заклон стена, схватила је да је још неко тамо. Човек је седео, ослоњен о камен. Није се мрдао. Поглед му је био прикован негде у даљини.
   Пем га је поздравила. Није одговарао. Тек онда је приметила да незнанац на себи има само патике, шортс, танку јакну и рукавице без прстију. Човек ју је полако пратио погледом, али није проговарао. Није одговарао на питања како се зове, где је кренуо. Или макар да је свестан где се задесио. Оно што је почело као обична шетња за Пем претворило се у задатак спасавања. Било јој је јасно да је у питању хипотермија. Температура је била испод нуле, ветар је дувао преко 80 километара на сат. А човек и даље није одговарао.
   Пем је била престрашена пред могућношћу да остави човека како би се сама спасла. А није могла да га вуче, био је далеко већи и тежи од ње. Била је свесна да нема много времена. Опипала му је одећу. Била је потпуно мокра и добрим делом замрзнута. Потражила је неке знаке повреда. Није их било. Превртала је по ранцу, нашла патроне за грејање. Распоредила их је по незнанцу. Утом му је и наденула име – Џон. Обукла га је у своју резервну одећу. Јесте била неколико бројева мања, али ће да послужи. Он и даље није реаговао. Осећала се као да облачи лутку.
   На послетку, узела је и шаторско крило и огрнула га око Џона. Ставила је још неколико грејача свуда по њему. Дограбила термос с топлом чоколадом. Човек није хтео да пије. Или није могао. Готово на силу је морала да му разјапи уста и сипа мало вруће течности.

Нешто касније, Џон је живнуо. Једва је говорио, али је Пем успела да га разуме. Кренуо је када и она, отприлике. Мислио је да ће бити топло током целог дана. Зато није понео опрему. Онда је ућутао, поново.
   Жена је схватила да ће умрети код тих стена ако убрзо не крену. Погледала је Џона право у очи и прозборила:
   – Морамо да кренемо! Одмах!
   Она ће да испредњачи, он да следи. И да му случајно не падне на памет да стане или седне. Ветар је урлао. Пем му је помогла да устане, да се осови на ноге. Дрхтао је. Наредила му је да је следи и да не заостаје. Није то био њен уобичајен тон, али није било друге. Деловало је као да ће да се сруши сваког тренутка. Да заспи, последњи пут. Пем је решил да то не дозволи.
   Кренула је кроз снег. Једини пут је био онај којим су дошли. Зато, туда! Сваких неколико метара се освртала, да се увери да је Џон следи. Пратили су мале трагове у снегу, које су оставили њени планинарски штапови. Ветар их је приморао да се савију и тако напредују. Пем је певала. Надала се да ће то Џона да одржи будним. А и њу.
   Борила се да остане на стази. Ово није увек било лако. Врлудала је, потом се враћала на путељак. Или оно што је остало од њега. Освртала се. Џон као да је одустајао. Једва је подизао ноге, одмарао се сваких неколико корака. Чучнуо је, ослонио се на колена. Прозборио је да му је доста свега. Остаће ту, а она нека настави. Тренутак касније одјекнуо је шамар. Џон је зачуђено погледао жену. Потом се придигао и наставио за њом.

Нешто касније обрели су се међу дрвећем. Пем је мало лакнуло. То је био знак да су близу аутомобила. Ипак, под крошњама је био мркли мрак. Укључила је лампу. Осетила је да је Џон додирује по рамену. И показује негде тамо. Његов аутомобил је у близини. Кренули су на ту страну.
    Брзо су стигли до паркинга, потпуно исцрпљени. Џон је успео да нађе кључева. Убрзо су обоје били у кабини. Укључили су грејање. Човек и даље није проговарао. Показао је Пем да изађе. Захвалио јој се, нагазио на гас и изгубио се. Остала је на паркингу, потпуно збуњена.
   Без потешкоћа је стигла до свог возила. Ништа јој није било јасно. Тек, неколико дана касније, у њен планинарски клуб стигло је писмо. Човек је објаснио да је био намерио да се убије тако што ће да оде у планину потпуно неприпремљен и остане тамо. А онда се појавила она и спасла га. Сада је решен да живи. У потпису је стајало „Џон” .