За читање и уживање - Стивен Ликок

МОЈА ФИНАНСИЈСКА КАРИЈЕРА

Кад год уђем у банку, спетљам се. Спетљам се од благајника; спетљам се од шалтера; спетљам се од погледа на новац; спетљам се од свега. Оног часа кад пређем преко банчиног прага и покушам да унутра обавим неки посао, постајем неурачунљив идиот. То сам и раније знао, али плату су ми повисили на педесет долара, па сам сматрао да је банка право место за њу.

И тако сам се ушуњао у банку и стао бојажљиво гледати од једног намештеника до другог. Веровао сам да онај ко хоће да отвори рачун мора прво да се посаветује са директором.

Пришао сам шалтеру над којим је писало „Рачуновођа”. Рачуновођа је био висок, хладан ђаво. Спетљао сам се од самог погледа на њега. Глас ми је био загробан.

– Могу ли да разговарам са директором? – рекох и свечано додадох: – Насамо.

Не знам зашто сам рекао „насамо”.

– Свакако – рече рачуновођа и доведе га.

Директор је био озбиљан, смирен човек. Гужвао сам у џепу својих педесет шест долара.

– Јесте ли ви директор? – рекох, а Бог ми је сведок да у то нисам сумњао.

– Јесам – рече он.

– Могу ли да разговарам с вама насамо? – упитах, иако нисам хтео да поново кажем „насамо”, али без тога би питање било сувишно.

Директор ме погледа с нешто зебње. Чинило му се да ћу открити неку страшну тајну.

– Изволите овамо – рече и поведе ме у канцеларију. Затим окрете кључ у брави.

– Овде нас нико неће прекидати. Седите – рече.

Седосмо и згледасмо се. Нисам имао гласа да проговорим.

– Претпостављам да сте из Пинкертонове агенције – рече директор.

– Не, нисам из Пинкертонове – рекох, остављајући утисак да сам из неке конкурентске.

– Да вам кажем право – наставих, као да ме је неко подговарао да лажем – ја уопште нисам детектив. Дошао сам да отворим рачун. Намеравам да сав свој новац држим у овој банци.

Њему лакну, али још је био озбиљан; сада је закључио да сам син барона Ротшилда или млади Гоулд.

– Претпостављам, велики рачун – рече.

– Повелики – прошапутах. – Намеравам да сад уложим 56 долара, а после тога сваког месеца по 50.

Директор устаде, отвори врата и позва рачуновођу.

– Господине Монтгомери – довикну му нељубазно гласно – господин хоће да отвори рачун. Уложиће 56 долара. Довиђења.

Устадох. У једном зиду са стране стајала су отворена велика гвоздена врата.

– Довиђења – рекох и уђох у сеф.

– Изађите – хладно рече директор и показа ми други излаз, а ја приђох рачуновођином шалтеру и гурнух гужву новца пред њега брзим грчевитим покретом као да изводим мађионичарски трик. Лице ми је било сабласно бледо.

– Ево, уложите – рекох таквим тоном као да сам изнутра говорио: „дајте да обавимо тај мучан посао док нас није прошао напад”.

Он узе новац и даде га другом намештенику. Онда ми рече да упишем износ у неки формулар и потпишем се у неку књигу. Више нисам ни знао шта радим. Банка ми се вртела пред очима.

– Је ли уложено? – упитах шупљим, резонантним гласом.

– Јесте – рече рачуновођа.

– Онда бих хтео да подигнем чек.

Стивен Ликок (1869–1944) био је канадски писац, хумориста, учитељ и политичар. Његове најчитаније збирке кратких прича јесу „Књижевни пропусти” (1910), „Бесмислене приче” (1911) и „Сунчани цртежи малог града” (1912). У Онтарију се сваке године додељује по њему названа медаља за најбоље хумористичко књижевно дело објављено у Канади.

Замисао ми је била да подигнем шест долара за текуће потребе. Неко ми додаде чековну књижицу кроз шалтер, а неко други ми поче говорити како да попуним чек. У банци су имали утисак да сам поремећен милионер. Написах нешто на чеку и гурнух га пред благајника. Он га погледа.

– Шта, повлачите све? – запита ме изненађено.

Тада схватих да сам написао 56 уместо шест. Сад сам се био и превише заглибио да бих могао ишта објаснити. Имао сам осећај да је објашњење немогуће. Сви намештеници беху престали с писањем да би ме посматрали. Непромишљен од муке, одважих се.

– Да, целу суму.

– Повлачите свој новац из банке?

– До последњег цента.

– Зар више нећете ништа улагати? – запрепасти се благајник.

– Никад.

Ухвати ме идиотска нада да ће они помислити како ме је нешто увредило док сам исписивао чек, па да сам се предомислио. Учиних кукаван покушај да изгледам као стравично прек човек. Али благајник се припреми да исплати новац.

– Како да вам дам? – рече.

– Шта?

– Како да вам дам?

– Аха! – схватих шта је хтео, па одговорих и не покушавајући да размислим – У педесетицама.

Он ми даде новчаницу од 50 долара.

– А оних шест? – упита суво.

– У шестицама.

Даде ми их, и ја дунух напоље.

Док су се за мном затварала велика врата, ухватих одјек урнебесног смеха који се дизао до плафона. Отад немам посла са банкама. Готовину носим у џепу панталона, а уштеђевину у сребрним доларима чувам у чарапи.