Уз пола века од слетања на Месец

МАШТА? БАШ СВАШТА!

Више од сто година пре посаде „Апола 11”, француски писац Жил Верн је ка Земљином сателиту послао своју посаду. Сличности су запањујуће...

Лансирање на Флориди протекло је беспрекорно. Свемирска летелица хрлила је ка свом циљу, ка Месецу. У кабини, раздрагани „аеронаути” устали су са својих седишта. Одлучили су да је право време за прославу. Један од њих је отворио боцу бургунца. Подигли су чаше и наздравили „јединству Земље и њеног сателита”.
   Ово се није десило током лета „Апола 11”, већ век раније. Заправо, сто четири године раније. Све је било плод маште француског писца Жила Верна (1828–1905). Године 1865. Верн је у својим књигама „Пут на Месец” и „Око Месеца” описао путовање које невероватно подсећа на мисију „Апола 11”. Или ова подсећа на Вернову машту?
   Вернова свемирска капсула носила је три човека, баш као и „Аполо 11”. Посада се састојала од два Американца и једног Француза. Димензије Вернове капсуле и она која је заиста полетела на Месец запањујуће се подударају. Вернова цилиндроконусна алуминијумска капсула била је висока 4,5 метара, с пречником од 2,7 метара. Командни модул „Апола” ишао је 3,2 метра у висину и 3,9 метара у пречник.

Места с ког су полетели ови свемирски путници малтене су била истоветна: оба се налазе на 27 степену степену северне географске ширине. На Флориди. Место Тампа из кога је Вернова летелица полетела налазило се свега 227 километара западно од Кејп Кенедија. Поново, у Верновом роману држава Тексас се до последњег тренутка борила за част да на њеној територији буде лансирна рампа. У стварности, пре педесет година, у Тексасу је била контрола мисије. Онај чувени Хјустон, без проблема у том тренутку.
   Почетна брзина Вернове летелице процењена је на око 11.000 метара у секунди. „Аполо 11” је, после паљења мотора у трећој фази, достигао 10.830 метара у секунди.
   Верн је својим аеронаутима оставио 97 сати, 13 минута и 20 секунди да стигну до Месеца. „Аполо” је исти циљ достигао за нешто дуже време. Требало му је 103 сата и 30 минута.
   Вернова капсула неколико пута је облетела Земљин сателит. Често би се то десило на истој висини на којој је био командна летелица „Апола”.
    Астронаути су у обе капсуле искусили бестежинско стање. Обе посаде су снимиле безбројне фотографије Месеца. И једни и други су непрестано правили белешке. Вернова посада је чак детаљно уцртала Море спокојства, место на Месецу на које се 20. јула 1969. године спустио модул „Апола 11”, назван „Орао”. То је оно чувено место на коме је Нил Армстронг направио још чувенији корак и где је Едвин Баз Олдрин весело скакутао.

Чак је и завршница путешествија била прилично слична. У оба случаја капсуле су се сручиле у Тихи океан. Аеронауте и праве астронауте из воде су покупили бојни бродови америчке морнарице. Превезли су их на копно, где им је приређен свечани дочек. Потом су уследиле турнеје од обале до обале САД, потом и даље по свету. Поново дочеци, цвеће, раздрагани посматрачи. Баш како следује људима који су се први прошетали по Месецу.
   Како је могуће да се белетристика Жила Верна показала толико пророчанском? Није да је био видовњак или неки сличан мистик. Једноставно, био је мајстор научне фантастике, а ствара је у окружењу које је сваким даном подстицало машту.
   Средином 19. века, парна машина и друга чеда научног и технолошког развоја указивала су мислећим људима на чињеницу да се свет незадрживо мења. Да хрли напред, у будућност. Како то стоји у једном тексту објављеном 1969. године, недуго после правог спуштања на Месец, Жил Верн био је један од тих људи. Пратио је новине у техници, да би их убрзо пресадио у своје романе. И то знатно побољшане. Написао је „Двадесет хиљада миља под морем” пре него што је подморница уопште измишљена. Замислио је брзинско путовање око Земљиног шара, у роману „Пут око света за осамдесет дана”, много пре конструисања аероплана. У многим његовим романима и причама с невероватном тачношћу описан је начин рада ракетних мотора и свемирских сателита.
   Што се тиче његових романа с тематиком пута на Месец, Вернови прорачуни су се показали тачнима из једног разлога. Ослонио их је на законе физике и астрономије, најстарије од свих наука. Модерна технологија омогућила је „Аполу 11” да савлада гравитацију Земље. Верн је своју посаду успео да пошаље у свемир снагом маште.

Своју капсулу нациљао је ка Месецу баш као што је то војска инжењера урадила у стварности читав век касније. Гледали су и рачунали где ће сателит бити у датом тренутку. Сила потиска која је аеронауте однела ка Месецу није дошла из мотора ракете, већ од топа цеви дужине читавих 274 метра. А та грдосија напуњена је са 180 тона нитроцелулозе, илити бездимног барута. Имао је и име, „Колумбијад”. Име је потекло од топова огромног калибра, који су били у широкој употреби у првој половини 19. века. Сто година касније, командни брод мисије „Аполо 11” звао се „Колумбија”.
   На све то, људи који су посматрали лансирање „Апола 11” тешко да се не би заклели да су у Верновом роману прочитали управо опис догађаја коме су присуствовали:
   „ Звук који је произвело лансирање вероватно не би могао да се упореди ни са каквим земаљским звуковима. Чак ни са најјачом грмљавином или ерупцијом вулкана. Сукнуо је огромни пламен, тло је уздрхтало, док је неколико посматрача с муком погледом покушавало да испрати путању пројектила. Овај је за свега трен или два нестао, само је смрад изгорелог барута сведочио да се ту нешто велико десило”.

Унутар летелице која је излетела из Вернове маште, потом и из цеви топа, аеронаути су имали сав комфор, као у некаквом салону. Одмарали су се на удобним лежајевима. Како путовање од неколико дана не може да прође без хране, то су је спремали на штедњацима на гас. Друштво су им правила и два пса, а шест пилића били су жива залиха хране. Са собом су понели и неколико чокота из познатог винограда, како би их посадили на Месецу. Да уз добијено вино лакше прогутају оброке од пилетине на сто и један начин.
   За разлику од Армстронга и посаде „Орла”, Вернови аеронаути нису се спустили на површину Земљиног сателита. Тај промашај им се десио због мале грешке у прорачуну путање. Срећа њихова, пошто је Верн заборавио да их опреми свемирским оделима. Ипак, није заборавио ракете којима су победили силу гравитације Месеца и кренули назад.