Клап, клап, клап...

ЛАЈК ПРЕ ЛАЈКА

Одувек смо пљескали нечему. Сви народи на свим континентима. После говора то је најраспрострањенији звук који човек ствара. И сви га разумено, не треба нам превод.

Био сам на концерту који ми се много свидео. Нећу да кажем ко је свирао и шта зато што не желим да ми неко после каже – „Какву то музику слушаш?” Једноставно нећу да се расправљам и не желим да чујем туђе мишљење. То је био концерт за моју душу, било ми је лепо и уживао сам у свакој песми. И пљескао након сваке песме, јако, онако мало повијених дланова да се направе удубљења и да се гласније чује. Као и сви људи око мене који уживају у истој музици као и ја. На крају смо сви устали и пљескали још јаче и довољно дуго да ухватимо заједнички ритам. Цела сала.

Зашто уопште пљескамо?

   Требало би тиме да изражавамо своју подршку, дивљење, одобравање, слагање са неким ко нешто говори, пева, глуми или ради било шта што ценимо. Али зашто баш то бесмислено прављење буке тако што ударамо дланом о длан? На концерту, у позоришту, на политичким скуповима, па чак и у авиону када слети. Чим неко почне, и сви остали  почну да пљескају.

Цигла, цреп и пчела

   Одувек смо пљескали нечему. Сви народи, на свим континентима. После говора, то је најраспрострањенији звук који човек производи. И сви га разумемо, не треба нам превод.
   Клистен из Атине, државник који се сматра оцем демократије због реформи из 508. године пре наше ере, увео је аплауз као обавезу грађана у јавним пословима. Тако су изражавали слагање с предлогом који би неко изнео, а викањем неслагање. Када би неки политичар одржао говор, сви присутни грађани морали су или да пљескају или да вичу „уааааа” да би се одредило да ли се већина слаже или не. Демократија на делу. Лакше је и брже одредити ко је гласнији него пребројавати гласове.
   Познато је да се римски цар Калигула силно увредио на једној позоришној представи када је главни глумац добио већи аплауз од њега. Том приликом извадио је мач и рекао своју чувену реченицу: „Волео бих да Рим има само један врат да га пресечем.”
   Када је Нерон, који је волео да свира лиру и пева, посетио Александрију, био је одушевљен египатским начином пљескања. Чим се вратио у Рим запослио је већу групу младића са задатком да науче александријски аплауз. Познато је да су сви имали дуге косе, били лепо обучени, добро плаћени и на левој руци нису носили никакав накит. Научили су, и користили, зависно од Неронове жеље, три врсте аплауза – „цигла”, „цреп” и „пчела”. Први аплауз био је пљескање испруженим, равним длановима, други савијеним длановима, са удубљењима која производе дубљи звук, а трећи је подсећао на зујање огромног роја пчела.
   Аплауз се користио и за друге сврхе, на пример, застрашивање. Византијски цар Ираклије, који је владао у седмом веку, када је царство полако опадало и није више било ни близу тако јако као некада, требало је да се састане са варварским краљем. Свестан немоћи свог царства, ипак је желео да некако застраши варваре и да се договори да га не нападају. Зато је изнајмио већу групу људи које је спојио с војском. Задатак им је био да аплаудирају свом краљу у току састанка и да тако праве што већу буку, збуњују варваре и покажу им како цар има велику подршку у народу и војсци. И успео је у томе.
   Византијско царство ипак је пропало неколико векова касније, али овај пример показује како су сви народи знали шта значи аплауз. Чак и неписмени варвари.

Позориште и музика

   Од античког доба аплауз је био саставни део позоришта. Свака представа у Риму завршавала се тако што би главни глумац изашао на сцену и узвикнуо: „Valete et plauditе!” – Довиђења и молим аплауз.
   Аплауз је постао део културе и лепог понашања. Нарочито у музици. Пљескање на концертима класичне музике сматрало се кршењем правила лепог понашања, а тако је и данас. У деветнаестом веку постојале су агенције које су изнајмљивале људе који су знали када треба да се пљеска на концерту. Звали су се „клакери” (тапшачи). Поред пљескања знали су тачно када треба да се смеју а када да плачу и тако давали знак публици како треба да се понаша. И данас имамо исту ствар на телевизији када, највише у комичним серијама, чујемо смех или аплауз који су снимљени да нас подсете да се смејемо.
   За разлику од концерта, у опери је уобичајено да се пљеска након сваке арије и тако прекидају певачи. Рихард Вагнер је мрзео тај обичај и компоновао је тако да се његове арије никада не завршавају у потпуности него прелазе из једне у другу. Тако је избегавао аплауз све до краја. На поп или рок концертима аплаузи и што већа бука пожељни су све време и нема никаквих правила.
   Аплауз је временом постао очекивање, а не награда. Постао је нешто научено, а не одраз наше жеље да покажемо одобравање и дамо подршку. Постао је и манипулација. Може да се изнајми. Политичари су то одувек користили, а научили су и уметници.

Учаурени свет

  Аплауз пре свега одражава заједништво, групу људи са истим мишљењем. Понекад пљескамо само зато да бисмо били део групе. Онај који слуша аплауз не може да разликује да ли пљеска жена или мушкарац, не може да разликује боју, расу, доб, пол особе која му изражава одобравање. Код аплауза не постоји никаква дискриминација. Када пљескамо, сви смо заједно и потпуно смо анонимни.
   Данас можемо да будемо сами у публици. Али када смо сами и када нас особа коју подржавамо не види, не можемо ни да пљескамо. Можемо да дамо „лајк” једним кликом миша на икону подигнутог палца. Аплауз је стара верзија „лајка”. Лајк пре лајка. То је понекад искреније зато што ћемо давати „лајк” само за оно што нам се стварно свиђа, али је усамљено. Нема више заједништва у стварању буке ударцима длана о длан. И много мање је анонимно. Зна се ко је дао „лајк” – углавном треба да се пријавимо.
   Реч cocoon на енглеском значи чаура. Још 1981 године Фејт Попкорн, саветница у маркетингу, сковала је реч cocooning – „учауравање”. Предвидела је да ће људи све више остајати у кући уместо да излазе и друже се – да ће бити све више и више „учаурени” у сигурности свог дома.
   Једемо смрзнуту и конзервирану храну, имамо удобан намештај, користимо разне услуге на интернету и мобилном телефону. И велики модни креатори све више дизајнирају одећу за кућу – одећу која је ипак мало лепша од спаваћице али мање формална чак и од тренерке. Рачуне плаћамо од куће телефоном, позоришне представе и филмове гледамо на телевизору, музику слушамо на рачунару.
   Наравно, концерти и позоришне представе и даље су битан део нашег живота, али ипак се све више повлачимо у удобност коју смо сами себи створили код куће. Много више „лајкујемо” него што пљескамо.
  Можда то уопште није лоше. Наш аплауз омиљеном глумцу, певачу, уметнику, научнику, изгуби се оног тренутка када завршимо да пљескамо. „Лајк” на интернету остаје заувек и може да се прати до нас који смо га дали.
   Када пљескамо, део смо групе, део заједнице која постоји само у том тренутку. Када „лајкујемо” део смо заједнице која остаје забележена за сва времена. Можемо и да се повежемо са том заједницом.
   Можда од нашег повлачења у „чауру” постане нешто лепше.
   Лептир, на пример.