За читање и уживање - Душан Прелевић

КАРУДИЈАНОВ ОСМЕХ

Наша кућа у Видовданској није била велика, цигле повезане блатом, како је и рађено у тим тешким временима. Састојала се од кухиње, скучене собе и одаје која је служила као штала за Арапа.
  
Арап је хранио нашу велику породицу. Црн као поноћ, хировит, Арап је за мене био најлепши коњ којег сам у животу видео. Рачунајући и атове којима сам се дивио гледајући каубојце!
   
Деда Сава је понекад улазио у шталу са вилама, псујући:
   
– Бем ти божју мајку!
   
Ударао га је по сапима држаљом, на шта је црни лепотан њиштао и добовао копитама по дрвеној огради.
    
Ујутро, Сава би се, онако здепаст, раскречио на шпедитеру, стојећи маио погнут напред, и они би излетели на калдрму, пркосећи комшијама. Зором би се помирили, и Арап би опраштао Сави оно за мајку. Знао је да је то псовала ракија!
    У дворишту се налазила шупа са угљем, бициклом, тестерама и мноштвом пацова које су деда и ујак Гале, забаве ради, гађали из праћке када су се дрско појављивали у оквиру врата. Повише је стајао чучавац, затим голубарник, и уз тарабу бунар. Авлија није била већа од кошаркашког игралишта, али смо у њој имали све што нам је било потребно: шљиву, орах, вишњу, крушку и две-три леје парадајза и паприка. Баба је гајила белу раду и хризантеме, тек да је подсете на Кремне.

Највише времена проводио сам уз Арапа и голубове. Ујак је држао „расу”, њих око стотину, која се дању пребацивала с крова на кров, а ноћу бисмо голубарник закључавали и пуштали струју која је била повезана са бравом. Напон би активирао аларм и отерао уљеза, али је било далеко корисније то што се знало да смо спремни да их дочекамо. У нашу авлију нису улазили!
  
Највише сам волео карудијане. То су вам црни љубавници, са белим и тамноплавим перима око гуше и на рубовима крила. Имали смо у ергели једног посебног: издржао би по девет часова у „тачки”, у високом лету, када се голуб једва види голим оком. Без обзира на висину, сваки ће власник непогрешиво препознати свога љубимца.
    Једнога дана посматрао сам карудијана како лењо хвата ниски лет, полако достижући средњи вис. Спарно време није било погодно за терање у „тачку” и знао сам да он то само изазива оне мање спремне да га прате како би их изморио и преузео женке у време парења. Љубавна игра!

Душан Прелевић (1948–2007), по струци часовничар, од седамнаесте године посветио се музици у групама „Оркани”, „Јуниори”, „Силуете”, „Визије”, „Оливер” и „Корни група”. Играо је у гласовитом мјузиклу „Коса” 1969. године, одјездио у Немачку, у Гармиш-Партенкирхен, где је по клубовима певао америчким војницима. Један од најбољих блуз и џез певача на овим просторима свој први албум „На оштрици бријача” објавио је тек 1982. године. Почео је да пише у 38. години. Објавио је књиге „Како је умро Баш-Челик”, „Воз за једну битангу”, збирку „Београдске приче”, коју је написао заједно с Миланом Оклопџићем и Богданом Тирнанићем. Сценариста је филма „Последњи круг у Монци”.

    Одједном – Сиља! Копца смо звали „Сиља” откад се ја зовем како се зовем. На прсте се могу избројати случајеви када је голуб утекао тим небеским разбојницима! Основна грешка тих наивних птица била је што су покушавале да збришу летећи тамо-амо, без икаквог плана. У великом страху, удаљавају се од свог крова, који би им, можда, био једини спас. Сиља само то и чека! Тада се, попут „месершмита”, обрушава и... Лети перје!

Мој карудијан је завеслао по сребрном небу и стрмоглавио се ка нашој кући. Кобац је прозрео маневар!
   
Прозори су били отворени и на њима се ветрила постељина. Гусар је покушао напад са стране. Карудијан је скупио крила и повећао брзину. Гледао сам као омађијан. Прошишао је крај тополе у Крстићевом дворишту! Кобац је летео уз сам реп мог несретног јунака! Још двадесетак метара. Пролетевши орах, карудијан је улетео у собу! За копца је било касно! Закуцао се у орах као ексер, трзнуо два-три пута ногама и... умирио се! Ловац је постао жртва.
  
Нашао сам карудијана, окупаног знојем, на каучу. Гладио сам му сјајна пера док се није смирио. Пољубим га у кљун и тада, кунем се Богом, карудијан ми се насмешио!
   
Мислите да сањам? Варате се! Познајем голубове и знам да је мој голуб био поносан на оно што је учинио тога јутра.
   
Наша раса је тврд сој! Крстићи су пожурили у наше двориште да виде шта је остало од карудијана. Нису веровали својим очима!
   
Пустио сам голуба у трем. Погледао ме великим оком и полетео на кров. Хтео је да покаже да се не боји! Крилима ми је говорио да њега не може да уплаши један пишљиви кобац! Није он било ко! Он је карудијан. Из Галетове ергеле!

Шепурио се неколико минута, а онда достојанствено долетео до мене и кљуцнуо неко зрневље из моје шаке. Велики голуб. Голуб с мудима!
  
Копца сам закопао поред ораха, како доликује. Без љутње.
  
На крају, он је само чинио оно за шта је створен. Орах је био на погрешном месту и то је све. Или је он ловио погрешног голуба?

Преузето из књиге
„Како је умро Баш-Челик” (2020)
у издању „ГАМА Студија”

Број: 3711 2023.
Илустратор: Предраг Петровић уз помоћ програма који користи вештачку интелигенцију