Живот пише драме

КАД МУЊА КОМПОНУЈЕ СУДБИНУ

Несрећа која је задесила једног америчког хирурга 1994. године претворила се
у највећи благослов у његовом животу

Гром је ударио у делићу секунде. Тони Чикорија је у том тренутку био у телефонској говорници. Накратко је напустио породични излет у Њујорку да би обавестио мајку о надолазећој олуји. Наједном је видео заслепљујући блесак и осетио како га гром удара посред лица. Полетео је неколико метара и завршио на земљи. Дошавши себи, угледао је лица људи који су му притекли у помоћ. Није одмах могао да им да до знања да је жив. Тек кад му је телом прострујао талас бола, успео је да изговори: „У реду је, ја сам доктор”, желећи да објасни да је неподношљив бол сигуран знак да није отпутовао на онај свет. Нашла му се и једна медицинска сестра, која га је уверавала да му је срце застало и да је зато покушала да га реанимира.
    Чикорија се упркос томе придигао и оценио да не треба да зову хитну помоћ. Вратио се кући с породицом, а онда, за сваки случај, позвао кардиолога. Овај му је рекао да је можда имао кратак срчани застој, али је опасност прошла. То га је умирило.
   У наредним данима је ипак помно пратио како се осећа, сме ли да се врати на посао. Посаветовао се с неурологом пошто га је опхрвала неуобичајена тромост, а приметио је да има и потешкоће с памћењем: није могао да се сети имена ретких болести или хируршких појмова којима деценијама барата као стручњак. Ишао је на свакојаке прегледе – ништа није указало на озбиљније тегобе. После двадесетак дана уминула је заборавност, па се Тони осетио спремним да се врати у операциону салу. Хируршко знање и даље га је савршено служило. Међутим, убрзо се десило нешто га изненађује и дан-данас.
   Живот се, чинило се, потпуно вратио на старо, кад је једног дана, ни сам не зна зашто, осетио незаситу жељу да слуша класичну музику. Као дечак је походио тек неколико часова клавира; овај инструмент га није нарочито занимао. Волео је рокенрол, па му је било још нејасније откуд одједном овај порив.

Необјашњива жеља је превладала. Купио је разне плоче с композицијама за клавир, али ни то није било довољно: обузео га је нагон да одсвира те комаде. Набавио је нотне свеске – само му је недостајао клавир. Игром случаја, породична дадиља га је питала може ли код њих да донесе свој пијанино док се не пресели. За Чикорију је то био сигуран знак да мора да се посвети музици.
   Испрва је једва знао да чита ноте, али ускоро више није одавао утисак некога ко до јуче није имао намеру да додирне дирке. А онда је уследило ново изненађење. Поред клавирских комада које је редовно слушао, Чикорија је чуо непознату музику у својој глави. Први пут – у сну. Видео је себе у смокингу, на сцени, како на клавиру свира комад који је сам написао. Кад се пробудио, искочио је из кревета и записао ноте које је запамтио.
   Три месеца од несреће, човек посвећен лекарском позиву и породици постао је опседнут музиком. Једва је имао времена за ишта друго, неуморно је вежбао и успут се упињао да нађе образложење за музички дар који се појавио ниоткуда. Поверовао је да је након удара грома и срчаног застоја прошао кроз неку врсту поновног рођења.
   Године су пролазиле, а Чикоријина страст и уметничко надахнуће само су ојачали. Наставио је да ради као ортопедски хирург, али срце и мисли неповратно је усмерио на музику. Развео се 2004, а исте године задесила га је још једна страшна несрећа.
   Док је возио мотоцикл, на њега је налетело аутомобил, ударио га и одбацио у јарак, где је пронађен без свести, с поломљеним костима, пробушеним плућима и повредама главе коју ни кацига није успела да зашити. Поново је успео да се потпуно опорави.

Учествовао је у десетодневном међународном кампу за младе и одрасле пијанисте 2007. године. Поред Шопенове, одсвирао је и своју прву композицију „Рапсодија, опус 1”. Присутне је одушевило његово извођење, а додатно их је привукла прича о томе како је један човек од науке преко ноћи постао музичар задивљујућих вештина. Неки су у шали призивали гром да их удари и подари им сличан таленат.
   Мада је Чикорија одавно престао да се пита чиме је заслужио овај поклон, стручњаци су покушали да га објасне, и то као неуролошку последицу удара грома. Дакле, као да се његов мозак после несреће прилагођавао трауми, стварајући нове неуронске везе. Како било, он је ову промену прихватио као благослов.