Живот пише драме

СНАЖНА РУКА ПРОТИВ ВУКА

Човек и звер стајали су једно наспрам другог. Вук је режао, а онда скочио, право ка грлу човека...

Тек завршена зима била је прилично хладна у планинама Ингушетије, руске републике на северном Кавказу. Потрајала је и тек недавно је почело отопљавање. Наравно, становници су га оберучке дочекали, да би надокнадили време изгубљено током дугих зимских месеци.
   Тако је већ 12. априла поступио и Аслан Шаухалов из села Далакова. Чим је снег окопнио, прионуо је на посао. Треба средити двориште, истерати стоку, гомила посла је пред њим. Децу у двориште или, још боље, нека се играју с вршњацима по сеоским путевима. Пошаље се неко старије дете да пази на млађе, док одрасли завршавају послове. А деца ко деца, нема веће среће него да гацају по сеоском блату. То што село баш и нема јавну расвету, и није нека невоља. Чим почне да пада мрак, повлаче се у дворишта.
   Док је Аслан пословао по дворишту, пришао је комшија Муса. Реч по реч, и дошли су до тога да је Муса недавно у околини села видео вучје трагове. Прво трагове, а онда и правог правцатог вука. Белог. Стајао је на ивици шуме и посматрао га. Муса је побегао, али је имао довољно времена да види да је вук прилично изгладнео.
   Готово да су могла да му се преброје ребра. А то није добар знак. Вукови тада имају незгодан обичај да се спусте ка селима, тамо где ће најлакше наћи храну. Или макар некакве њене остатке. А може и неко небрањено живинче, не бирају. Муса се тога прибојавао. Аслан га је смиривао речима да се вукови сваке зиме приближе селу, али да се нико не сећа, па ни они најстарији, да су некада ушли у насеље или некога напали. Повешће више рачуна где пуштају стоку и решена ствар. Донекле умирен, Муса се вратио свом послу.
   Неколико сати касније већ се смркло. Аслан није ни приметио да је дан готово прошао. Подвикнуо је на децу да улазе у двориште, нема више играња на путу. Припретио им је и вуком који се шуња около. Деца су као опарена улетела у двориште.

Смејући се, Аслан је ушао у кућу, да још нешто опосли, па да се спрема на починак. Како их је само лепо преплашио, више им неће пасти на памет да се мотају испред дворишта по мраку. А онда је споља зачуо неку дреку. Истрчао је на трем и онај осмех намах му се заледио. На отвореној капији дворишта стајао је вук. Баш онај бели, кога је комшија Муса видео пре неки дан. Баш онај за кога је био сигуран да неће смети да се приближи људима. Деца су стајала, укочена од страха, а вук је кезио зубе, режао и полако им се приближавао. Изгладнео, очигледно. У деци је видео савршен плен.
   Аслан је притрчао деци, зграбио их и убацио у кућу. Није стигао ни да залупи врата, кад је осетио да се вук приближио. Више није био на капији. Ушао је у двориште и стајао на свега два метра од Аслана. Није било времена да се и он склони. И врата штале остала су отворена. Када би и Аслан утрчао у кућу, вуку би био отворен пут ка стоци. А пушку је баш јуче позајмио неком комшији. Човек и животиња стајали су и гледали се.
   Вук је пришао још метар. Гледали су се право у очи. Лицем у њушку. Вук је опет почео да режи. Аслан је помислио да би било добро да виче, то би могло да преплаши и отера животињу. Дрекнуо је и замахнуо рукама. На белог вука то је деловало потпуно супротно, баш као знак за напад. Животиња се винула у ваздух и зачас нашла на Аслану. Стигао је само да испружи руке испред себе, како би колико-толико заштитио лице и врат. Баш оно на шта је разбеснели вук кидисао. Знао је да покушава да га зграби баш ту, како би што брже окончао борбу. Овако, Асланове руке завршиле су у разјапљеним чељустима. Борба се захуктала.

Још при скоку, вук је оборио човека. Непрестано га је уједао по рукама које је Аслан упорно пружао како би се дочепао врата животиње. Трпео је бол, крв је шикљала, али је успео да ухвати звер за главу. Онако у жару борбе, почео је да је окреће. Схватио је да је тако мало смањио притисак чељусти. Ни за живу главу није смео да му пусти главу. Животиња би само још више побеснела и онда га преклала. Треба још мало да је уврће, па ће ваљда и да попусти. Савладао је бол и наставио. Вук је почео да се предаје.
   За то време Муса и људи из комшилука чули су буку, урлике, и схватили да се нешто дешава у Аслановом дворишту. Брзо су прескочили тарабу и човеку притекли у помоћ. На несрећу, нико се није сетио да понесе мотку, виле или какво слично приручно средство. Почели су вука да вуку за задње ноге, док му је Аслан увртао главу. Нико није смео да гура руке ка чељустима. Неколико секунди касније звер је попустила. Аслан јој је изранављеним рукама чврсто држао чељусти. Комшије су му одмах везале њушку и шапе. Звер је коначно обуздана. Док је везан лежао на земљи, вук је Аслана гледао право у очи. И овај њега.
   Неко из комшилука отишао је да донесе неке мотке, да затуку грабљивца. Претња је селу. Како су се сељаци појавили с вилама и мочугама, Аслан је стао испред вука. Док му је крв капала с руку, објаснио је комшијама да не да вука. Тако му је, рекао је, дошло док су се после борбе гледали. Не дозвољава да га убију. Вук није крив, био је гладан. Покушао је да дође до плена, али је побеђен и сад нико не сме да убије вука кога је Аслан савладао.
   Храбром Аслану за право је дао и месни ветеринар. Кад су му лекари превили ране, ветеринар је предложио да задржи вука двадесетак дана, како би се уверили да животиња нема беснило. Аслан га је послушао. Сада гаји вука у свом задњем дворишту, храни га и поји. Још чека да мало ојача, па да га пусти у дивљину. Подаље од села. За сваки случај.