За читање и уживање - Стратис Миривилис

КАКО ПАНКРАТИС НИЈЕ ПОСТАО ХЕРОЈ

Догађај који описујем десио се у Грчко-италијанском рату почетком марта 1941. године, када је Мусолини кренуо у своју чувену офанзиву против нас. То је мала прича о Панкратису, брици у првој чети првог батаљона 19. пешадијског сереског пука. Док је ова чета држала коту 71, место се звало Прего Робит у Централној провинцији.
   Панкратис је био сув и мршав пешадинац ниског раста. Из Сереза. Миран и доброћудан човечуљак, смеђ, угластог лица, којем је за украс оставио комичну брадицу као доказ своје вештине. Имао је и способност да по звуку распознаје калибре топовских зрна која звижде и експлодирају.
   Пошто није ратовао, посао му је био да брије и шиша људе из чете. Док су се војници одмарали и чистили оружје, слушао је како причају о свом животу. И једино се њему нису свиђале масне приче о женама и љубавним згодама, које иначе пешадинци гутају, а од којих их рат држи далеко као од неке забрањене радости. Он се у себи љутио што их је хиљадама појединости мучила њихова фантазија као рана коју са задовољством чешкају ноктом.
   – Ти нам ништа о овоме не говориш? Не жудиш? – добацише му.
   За један тренутак Панкратис високо подиже бријач и баци неодређен поглед у даљину, покушавајући да одреди своје жудње.
  – Жудим за кафаницом у свом суседству. Споља је обрасла лозом. Гроздови су увек прашњави. Црни. Нико их не бере. Све док на крају не дођу птице и не посишу их. Тамо бих хтео да будем летос. Да седим на својој столици, у сенци, полако да испијам своју горку кафу, да размишљам...
   – О чему да размишљаш?
   – Ни о чему – одговори Панкратис оклевајући, после покушаја да се сети о чему је заиста могао да размишља. Ни о чему да не размишљам. Само да гледам свет који пролази и да чујем како ми кажу „добро вече”. Све добри људи. Добре комшије...
  Пешадинци се насмејаше, а Панкратис настави да подшишава, мрдајући наусницом по ритму маказа.
  Једног дана Панкратис се упути из своје чете у пук да узме нови алат за свој посао. Враћајући се, залута. Не обавестивши се о путу, грешком се упути према италијанским линијама. Изненади се кад виде непознат крај и схвати да је скренуо с пута. Заустави се и покуша да се снађе. Док је размишљао на коју ће страну, пред њега искочи читаво одељење Италијана. Било их је двадесетак, и то с официром на челу. Добро обучени, до зуба наоружани, пуни пера и кићанки.
   Узеше му пушку, оборише га и стадоше да туку. Сви су говорили углас, љутито. Шамарали су га, ударали кундаком по крстима и ко зна шта запиткивали. Нити је Панкратис разумевао зашто га туку нити шта му говоре. На крају, из џепа извуче бријач и показа да је само брица. Они бријач схватише као оружје, одузеше му га и поново истукоше. Најзад га узеше међу се, уперише бајонете на њега и кренуше према својим линијама, ударајући га и псујући успут.
   А онда се тамо куд су ишли изненада отвори ватра, један ураган експлозија наших топова. Баражна ватра, како се то стручно каже. Једна завеса ватре и гвожђа им се приближавала. Италијани застадоше. Поново међу собом живо проговорише. Ко зна шта су се договарали, а затим стадоше да га чудно посматрају.
   – Пропао сам. Убиће ме – помисли Панкратис. Пред очима његове маште пројурише визије велике жудње. Она кафаница с лозом. Црно грожђе, увек прашњаво, птице сишу зреле гроздове, он пије своју поподневну горку кафу, добри људи пролазе и поздрављају га. Сад је готово. То је некад било. У Твоје руке, Господе, предајем душу своју...

Паљба је јачала, Италијани се све живље расправљали, а Панкратис, и поред своје муке, није могао да заустави мозак и одрекне се навике да по звуку разликује калибре зрна која звижде. Бараж се није премештао.
   Као да се најзад одлучише, Италијани с Панкратисом кренуше. Сад су се кретали паралелно линији ватре. Најнеразумљивије је било то што га више нису тукли ни псовали. Само су му се смешкали, тапшали га по рамену и пријатељски говорили. Он опет ни речи није разумевао. Дадоше му цигарета и џепове му напунише чоколадом. Официр му поклони свој упаљач.
   Панкратис помисли да му је дао само да припали цигарету, али, враћајући га назад, официр му се насмеши, стегну му упаљач у шаци и обоје гурну у џеп, показавши да му дарује, да је сада упаљач Панкратисов. Овај опет ништа не разумеде, као ни онда кад су га тукли. Помисли да га неће убити, очигледно су променили одлуку. Одвешће га својима да га обрлате добром или мукама да би им дао обавештења о чети.
   Ишли су и даље и Панкратис у једном тренутку препознаде стазу која води рововима његове чете. У измученом мозгу му се јави једна идеја. Да проба да им утекне. И тако и овако је изгубљен. Ако се заштити оним превојем, ови се неће усудити да уђу у ватру његове чете. Сем ако га не оборе с леђа... Готов је и тако и тако. Помисли и учини.
  Чим стигоше до јаруга, Панкратис појури. Трчи као луд, а о бедру му лупају порције и празна канија бајонета. Стиже полумртав до рова и баци се на дно, ни сам не знајући где му је који део тела. Око њега се окупише пешадинци.
   – Бре, Панкратисе, шта ти би?
   То и то. Због задиханости и преживљеног, смушеним речима покуша да објасни како се за длаку спасао. Пешадинци му честиташе и натераше да понавља и понавља своју чудну причу. Многи не верују. Подсмевају се.
   – Станите. Ево, да бисте веровали... – каже Панкратис и ставља руку у џеп и вади чоколаде, а оне се топе од топлоте и цеде између прстију; вади италијанске цигарете и златни упаљач. Пешадинци запањени. Док најзад стража не викну на оружје! Сваки граби пушку, из џака узима ручне бомбе и качи их о опасач.

Наспрам рова, према фронту, налази се ниска хумка. Свежа трава је почупана и земља разрована експлозијама. Тамо се појављује италијански официр, голорук. Диже руке, у десној држи штапић с белом марамицом.
   – Бела Греција! – виче. – Буоно Греко, амико и фратело!
   Каже да има и другова и да жели с њима да се преда. Излази војник који зна неколико италијанских речи. Сви нека изађу, наређује, на чистину, нека одбаце пушке и ручне бомбе и с рукама увис приђу.
   – Престо, престо, фузилато...
   Италијански официр радосно позива остале. Двадесеторица, један по један, без оружја, излазе на чистину, распојасују се и чекају уздигнутих руку. Наши их заповеднички зову напред, а Италијани прилазе насмејани, срећни, предају се чети. Првој чети првог батаљона 19. пешадијског пука. Тако Панкратис тог дана пропусти прилику да постане херој Албанског рата. Због своје глупости.
  Гледа он разоружаног официра који му је поклонио упаљач, који му се смешка и пријатељски кревељи. Пешадинци га пријатељски тапшу.
   – Ето, Панкратисе, сад ћеш добити крст и унапређење због храбрости.
   А Панкратис ћути, наставља да брије и, док подшишује, наусница му мрда напред-назад по ритму маказа. И мисли како не жели ни одликовање ни унапређење због храбрости. Само једну кафу, горку, тамо у селу под прашњавом лозом, и добре комшије да му говоре „добро вече” у пролазу.