На крилима храбрости

КАД ЈЕ АЕРОПЛАН ЛЕТЕО НАД БЕОГРАДОМ

Одушевљење првим летовима хероја неба у чудима савремене технике није мимоишло ни наш главни град у који стижу авијатичари са свих страна...

Кад је 25. јула 1909. године француски авијатичар Луј Блерио успео да први авионом прелети канал Ламанш између Калеа и Довера, у свету је настало одушевљење. Авијатичари су постали хероји а авиони су проглашени чудима савремене технике.
   Захваљујући тој изузетној атмосфери, у Француској и неким другим развијеним државама врло брзо су приређени први ваздухопловни салони, јавни летови, аеро-митинзи и различита такмичења, на којима су авијатичари настојали да још несигурним авионима надмаше противнике, што је доводило до честих удеса и погибија пилота. То је још више пленило знатижељу публике, па су многи авијатичари и различити досетљивци проценили да приређивање јавних летова и других приредби, поред приближавања авијације и авијатичара народу, омогућава и знатне зараде.
   Зато су већ од краја 1909. а нарочито током 1910. године многи пилоти обилазили веће градове приређујући добро посећене приредбе за грађанство.

Ка бањичкој механи

   Прослављени Луј Блерио био је међу првима који су приређивали турнеје по главним градовима Европе. Већ у септембру 1909. године летео је у Берлину, пред публиком и немачким царем, а затим и у Бечу. Током октобра летео је у Будимпешти и Букурешту, почетком 1910. године у Цариграду је доживео тежак удес због чега је одустао од летења и посветио се производњи авиона. Због овог удеса није дошло до посете Луја Блериоа Београду, предвиђене од 21. до 23. марта 1910. и серије летова, о чему је већ био потписан уговор с његовим заступником.
   Нова прилика да и Београђани виде авион и како он лети, указала се септембра 1910. године кад је у српску престоницу дошао чешки механичар и пилот Рудолф Симон. Овај авијатичар је својим авионом „лонер-симон 2”, 19. септембра, током тренажног лета, пред новинарима и малобројном публиком, успео да изведе први лет авионом у Београду. „Политика” је о томе овако писала:
  „Симон седе у своју столичицу одмах близу мотора, који поче да ради са великом тутњавом... Машина је почела да се креће на својим точковима прилично брзо, онда се диже прво задњи точкић, одмах затим и предња два и аероплан је био у ваздуху на висини од 12 до 15 метара летећи право ка бањичкој механи. Кад је стигао онде направи леп лук, дохвати се торлачког друма и преко пута војничког стрелишта обори побочно крило и аероплан се лагано и елегантно спусти на земљу. Свет је пљескањем и узвицима поздравио лет авијатичара.”
   Охрабрен овим успехом, Симон и Олимпијски клуб, као приређивач, заказали су јавни лет за 20. септембар, кад се на коњичком тркалишту на Бањици окупио велики број гледалаца и званичника. Симон је овог пута тешко упалио мотор „анзани”. Кад је достигао висину од десет метара, кренуо је у заокрет, али је мотор почео да прекида, па је авион у пропадању левим крилом закачио земљу и поломио се на више делова. Симон је, срећом, прошао с лакшим озледама.

Маслеников и краљевска породица

   Авијатичар који је коначно успешно летео у Београду био је млади Московљанин Борис Маслеников, син познатог и богатог архитекте који му је платио пилотску обуку у Француској и купио авион „морис фарман 4” с ротативним мотором „гном” од 50 КС. Овај авион је заједно с познатим „блериом 11” био најпознатији и највише произвођен авион свог времена и поред тога што му је највећа брзина лета износила само 65 километара на сат.
   Маслеников је у Београд дошао из Софије, где је током новембра 1910. године летео и с бугарским царем Борисом. Било је договорено да код нас остане неколико недеља и, у зависности од временских услова, приреди више јавних летова, а да на другом седишту „фармана” повремено повезе чланове краљевске породице и друге одабране госте, међу којима се налазио и познати српски комедио-граф и уредник листа „Трибина” Бранислав Нушић.
   На Бањичком пољу, које је постало прво београдско летелиште, уређен је посебан простор, с мањом ложом, за коју је улаз наплаћиван двадесет динара, колико је стајало и посматрање летења из фијакера. Улазнице за прво место, у близини места полетања, износиле су пет, за друго место три а за треће један динар.
   За раднике и ђаке цене улазница биле су пола динара. Летови су најављивани преко штампе и великих платнених реклама постављених на Теразијама, Славији и у неким другим деловима града, а почињали су у раним поподневним часовима.
   Зимско време знатно је отежавало организацију летова, због чега је Маслеников био приморан да више пута отказује летење или скрати предвиђени програм. Он се обично састојао од једног до два лета на малој висини на којима је авијатичар испитивао исправност авиона, а потом је летео дуже, са заокретима и на већој висини, која је ретко прелазила сто метара.
   Први лет на Бањици Маслеников је обавио 18. децембра 1910, после кога је београдском чаршијом прострујала вест да вреди оти-ћи „чак на Бањицу и погледати то ново чудо технике и симпатичног руског младића који се осмелио да изазива судбину”. Већ 24. децембра на Бањицу су дошли престолонаследник Александар Карађорђевић, краљевић Ђорђе и принц Павле, које је после краћег лета авијатичар упознао с конструкцијом „фармана”. Следећих дана од краљевске породице прво је с Маслениковим летео краљевић Ђорђе, а затим и принц Павле. Краљ Петар Први само је посматрао летење. У међувремену, с Маслениковим је летело више официра, познатих грађана, као и супруга руског посланика Хартвига, док Нушић није имао среће да се вине у ваздух пошто је тог 2. јануара 1911, кад је Маслеников последњи пут летео у Београду, Бањица била покривена снегом, па авион са знатижељним путником није могао да се одлепи од земље.
   Током боравка у Београду Маслеников је, поред бројних летова, одржао и више предавања официрима, новинарима, ученицима средњих школа и групама грађана, што је доприносило њиховом бољем упознавању с могућностима тадашње авијације. Због тога га је краљ Петар, 3. јануара 1911, одликовао Орденом светог Саве петог степена. Из Београда Маслеников је отпутовао за Цариград.

Град у плачу

   Још док је паковао свој авион, у Београд су уз одушевљени дочек допутовала два нова авијатичара, Србин Михајло Мерћеп и Словенац Едвард Русјан. Они су током јесени 1910. године у Загребу изградили авион сопствене конструкције који су, у знак успешне сарадње, назвали „Мерћеп-Русјан”. Лет је био заказан за први дан православног Божића, 7. јануара 1911. године. Тог дана дунула је снажна кошава која је ослабила тек 9. јануара, па су авијатичари одлучили да приреде лет за публику.
   После кратког залета, Русјан је прелетео преко бедема Калемегданске тврђаве, над Савом је направио заокрет и, летећи преко железничке станице, поново прелетео реку и упутио се према месту с ког је полетео. Авион је тада улетео у снажну турбуленцију иза гребена Калемегдана, једно крило се поломило, па је авион пао на сам бедем поред реке, усмртивши младог Русјана који је постао прва жртва авијације у југоисточној Европи и 34. пилот у свету који је погинуо у ваздушном удесу.
   Русјанова сахрана у Београду претворила се у праву манифестацију солидарности јужнословенских народа. „Политика” је писала:
   „Ако је икада било ствари која је коснула Београд једнаком тугом, о којој је цео град почео говорити са подједнаким саучешћем, то је било јуче када се скрхао Русјан...”
   Неколико десетина хиља-да грађана испратило је тело пилота, а Бранислав Нушић је на Теразијама одржао потресни говор одајући пошту младом јунаку.
   Крајем октобра 1911. године у Београду се поново летело. Овог пута је својим малим двокрилцем „либела II” више од 25 успешних летова на Бањици направио чешки пилот Јан Чермак, а крајем јула 1912. године Ђани Видмер из Трста авионом „блерио 11” на висини од преко 500 метара први је надлетео и сам центар Београда кружећи над Калемегданом, Народним позориштем и Теразијама. Видмер је јавни лет такође приредио на Бањици, а планове да посети и градове у унутрашњости Србије омеле су завршне припреме српске војске за предстојећи Балкански рат.