Докторе, глава ме болE!

КАД ДУГА ИЗМЕША БОЈЕ

Хроничан или повремен, блажи или јачи, туп или оштар, бол у глави погађао је људе свих раздобља: Јулије Цезар, апостол Павле, Сигмунд Фројд и Мерилин Монро само су неке од познатих личности које је мучила главобоља.

Грчки мит каже да је Зевс, како би се решио главобоље, затражио од Хефеста да му секиром располути лобању. Показало се да је то била исправна одлука, јер је из његове главе искочила девојка у ратничкој опреми – Атина, богиња мудрости. У сумерској песми насталој 3000 година пре наше ере о главобољи се говори као о „страшној олуји – нико не зна колико ће трајати ни одакле је дошла”.
   За пакао у глави људи су тада кривили богове. Бројни асирски текстови из 1500. године пре наше ере проклињали су „демоне у глави”, док су Египћани оптуживали Тиуа, злодуха одговорног за главобољу.
   Како би се излечили, користили су магијске речи, а у најтежим случајевима бушили су лобању све док зли духови не изађу из главе пацијента. Никада није недостајало маштовитих лекова као што је везивање малог глиненог крокодила за главу или певушење магијских речи док се мажете чудесним помадама. Рецепте за неке од ових чудотворних смеша можемо да прочитамо на папирусу из 1500. године пре наше ере: „За болове који се јављају на једној страни главе ваља испржити на уљу главу јегуље. Бол ће нестати кроз четири дана”, или „Струк кане, неколико пистаћа, маст, смола, клека, листови ловора, све помешати и ставити на главу”.
   Тек су древни Грци почели успешно да лече главобољу, пре свега захваљујући Хипократу с Коса, оцу савремене медицине. Он је први описао невоље с видом које се јављају пре напада мигрене. Тврдио је да обична прехлада или упала ува може да буде узрок главобоље, а као лек предлагао је горки прах направљен од врбине коре – претечу данашњег аспирина.

Две приче једне болести

   Један други грчки лекар, Аретеј из Кападокије дао је име овој болести: хемикранија (грч. хеми – пола и кранос – глава), јер од ње боли пола главе, и описао њене знаке: „мучнина, повраћање жучи, несвестица, притисак у глави... пацијенти су уморни од живота и желе да умру”.
   Описао је и ауру, промене у видном пољу које се јављају пре напада мигрене: „Црне или љубичасте тачкице пред очима дају слику дуге развучене преко неба.”
   Као лек предлаже опијум, који је већ био познат у античком свету.
   Гален из Пергама (130–200) сматрао је да је главобоља обољење које је тешко излечити и да може да је изазове и најобичнија ситница.
    Он је творац теорије која ће остати омиљена вековима касније – да су узрок главобоље „штетне течности и гасови који допиру до мозга преко вена и артерија”.
   Лечење главобоље био је циљ готово сваког европског лекара. Од времена Хипократа, па све до 18. века у медицини су преовладавале две теорије о узроцима бола у глави.
    Прва се заснивала на постојању четири течности у телу. Крв, лимфа, жута и црна жуч била су четири природна елемента (ваздух, вода, земља и ватра), а од њихове равнотеже зависило је здравље човека. Сматрало се да вишак жучи изазива повраћање и тешкоће с пробавом, својствене нападима мигрене.
    После овакве дијагнозе било је веома једноставно доћи до лека – користила су се средства за пражњење црева и за брже излучивање мокраће – све што би могло да очисти тело од вишка непожељне течности.

                        Узроци и даље тајна

   Поборници друге теорије сматрали су да је узрок у „утроби”, односно у желуцу и цревима.
   Лечење главобоље опчињавало је и арапске лекаре као што је чувени средњовековни хирург Абулкасим (936–1013), који је без устручавања саветовао захват на слепоочној артерији у висини слепоочница или каутеризацију (сагоревање) ткива између очију.
На западу су прогласили остеому, доброћудно срастање костију лобање, за узрок највећих главобоља, па су је ренесансни лекари уклањали хируршким путем уз велики ризик за пацијента.
    Енглез Томас Вилис тврдио је у 17. веку да главобоља настаје због увећања крвних судова у мозгу, а узроци су могли бити разни: превише сунца или хладноћа, неправилна исхрана. Својим пацијентима забрањивао је вино, зачињена јела, купање и љубавне везе, као и сваки велики напор за дух и тело, а препоручивао је нимало омиљено чишћење црева (клистир) и стављање пијавица да се прочисти крв. Лековити облог који је прописивао оболелима састојала се од мољаца и стонога помешаних с дестилованом водом и блатом.

И НАДАХНУЋЕ

Неки историчари сматрају да је мигрена надахнула велика уметничка дела. Најпознатији је случај Луиса Керола, писца „Алисе у Земљи чуда”. Свет маште у који залази његова јунакиња осмишљен је управо у раздобљима кад је имао нападе главобоље. Један холандски неуролог видео је у Пикасовим делима графички приказ мигрене. На слици „Жена која плаче” лице је подељено усправном линијом, а искривљене очи и уста последица су ауре која се јавља пре напада.

   Откриће да се узрок бола налази у крвним судовима отворило је пут за развијање нових начина лечења помоћу механичких справа. Једну такву направу осмислио је 1796. године Еразмо Дарвин, деда чувеног Чарлса Дарвина. Обојица су патила од напада мигрене. Захват се заснивао на коришћењу центрифугалне силе која треба да преусмери ток крви према стопалима и ослободи главу притиска. Овај поступак усавршили су 150 година касније амерички научници, изумитељи „људске центрифуге” која је могла да преусмери крвоток према доњим удовима.
    Тек у 20. веку, с развојем биохемије и бољим познавањем живчаног система, медицина је однела велике победе у вишевековној бици с главобољом. Међународно друштво за главобољу објавило је класификацију многих врста болова у глави 1988. године. Главобоље су подељене у дванаест група од којих су четири главне, као што је мигрена. Осталих осам последица су других поремећаја као што су алергије, тешкоће с пробавом, синусима и високим притиском. За разлику од предака, ми данас имамо мноштво лекова који ће нас лако решити бола у глави, али ниједан од њих не отклања узроке, који и даље остају недодирљиви.