ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

КАД БРЗАК ЗАБРЗА

Струја га је брзо носила низводно. Два пута је улетао у базене које је река направила. Таман би се понадао да је на сигурном, када би га струја повукла даље.

Првих неколико километара готово да нису осетили. Кану је клизио по мирној реци. Онда су спазили брзаке. Притерали су чамац уз обалу. Једино чега Џорџ Робертсон и његова супруга Џејн тог 15. априла прошле године нису били свесни је да се обала добрано променила од последњег пута када су били на реци Копки у Онтарију, Канада.
   Олуја која се спустила на област неколико месеци раније готово је оголила обалу. Тамо где је некада била стаза која је излазила из шуме, сада је било голо камење. Нигде нису видели место на које би могли да пристану и кану пренесу на рукама, бар док не прођу опасне брзаке. Мораће да наставе што ближе обали, уз наду да струја неће да их повуче. Полако су веслали ка обали. Пет метара дугачко пловило као да се отимало, али су некако успевали да га смире. Све док нису улетели у струју.

   Брзо су се нашли усред брзака. Били су много већи и снажнији него што су смели и да помисле. Од хука воде једва да су чули једно друго. Покушавали су да избегну стење које се помаљало из воде. Сваким замахом весла било је то све теже. Струја их је немилосрдно вукла ка најопаснијем месту.
   Убрзо су били усред брзака и више ништа нису могли да ураде. Једва двадесетак метара даље налетели су на стену која се тек назирала од водене пене. Кану се у тренутку преврнуо. Робертсонови су се обрели у леденој води.
   Док му је глава била под водом, Џорџ је грчевито одвезивао траке које су га држале везаним за кану. Убрзо се ослободио. Изронио је таман на време да чује како се чамац разбија о огромну стену. Зазвучало му је као удар грома. Махнито је гледао около. Нигде трага од Џејн.

Струја га је брзо носила низводно. Два пута је улетао у базене које је река направила. Таман би се понадао да је на сигурном, када би га струја повукла даље. Прслук за спасавање који је имао на себи није помагао. Као да га је нека огромна рука свако мало гурала испод површине. Једва да је стизао да удахне, када би се поново обрео испод воде. Помислио је да је то крај. Онда се, неким чудом, поново обрео на површини. Само да би схватио да га струја носи ка водопаду.
   Није био превише висок, свега два метра. Џорџ је помислио да ће лако да слети до подножја. Међутим, нога му се заглавила између две стене. Како га је струја повукла даље, као да је чуо три пуцња. И поред урлања воде, јасно је чуо како је кост пукла. То као да га је ослободило стиска стена, па се обрео у базену подно водопада. Чим је испливао, погледом је тражио Џејн. И даље је није било. С муком је допливао до обале.
   Још увек је лежао у плићаку, немоћан. Није могао да се извуче на обалу. Онда му је нешто привукло пажњу. Низ водопад је управо слетео њихов разлупани кану. И пристао свега метар даље од Џорџа.
   Сакупио је последње остатке снаге и дохватио чамац. Некако је успео да га изгура на обалу. Потом је и сам изашао. Срушио се поред њега.
   Неколико минута касније дошао је себи. Покушавао је да остане прибран. Сетио се да нико неће да их тражи макар до увече. Тада су имали заказану вожњу до преноћишта. А једва да је било подне.
   Као да је притиснуо неки прекидач у глави и решио да дела. Морао је да се креће. Само, како? Нога је очигледно била изломљена на неколико места. Гледао је около, у потрази за нечим што ће моћи да послужи као штака. Поглед му је пао на остатке кануа.

Унутра је било резервно весло. За дивно чудо, неоштећено. У џеп је ставио и белу кесу затечену у чамцу. Понадао се ће можда моћи да му послужи за сигнализацију, ако спази некога у даљини. Устао је, ослањајући се на весло. Нога једва да је мало болела. Као да је мозак искључио рецепторе бола, како би могао да настави. Направио је улагу, уз помоћ две гране и парчета пузавице.
   Опремљен штаком, пребацио се преко дебла. Мало је ходао, мало се одмарао. Било је тренутака када није могао да устане. Савршено свестан да ће, ако застане, то да му буде последње у животу, вукао се по земљи. Пузао. Потом поново устајао и настављао. Требало му је четрдесетак минута да пређе две стотине метара.
   Дошао је на брдашце над реком. Одатле су се видели брзаци. Покушавао је да види да ли је Џејн тамо негде. Без успеха. Онда је тражио пут, било какав. Ни тога није било. Свуда само дрвеће. А ако крене право кроз шуму, тешко да ће издржати пробијање дуже од неколико стотина метара. Схватио је да мора да се врати на обалу.
   Силазак је био много тежи него успон. У једном тренутку изгубио је равнотежу и сурвао се до обале. Нога је већ озбиљно болела. Једва је успевао да издржи и настави уз обалу.

Најближи пут је био удаљен преко четири километра. А Џорџ је по сваку цену морао да стигне тамо. Следио је речни ток. Све спорије и теже је напредовао. Појављивали су се први знаци хипотермије. Тресао се од хладноће.
   Неколико сати касније схватио је да нема даље. Река је правила кривину, а пут је био с друге стране. Мораће да пређе. А и на том делу је било брзака. Вратио се тамо где је водоток био мирнији. По његовим прорачунима, био је једва километар од пута. Насред реке било је острвце.
   Зато је замислио да уђе у воду нешто више узводно, пусти да га струја однесе до острва. Потом да се мало одмори и на исти начин стигне до супротне обале. Загазио је у воду.

   Неколико метара све је било у реду. А онда, непосредно пред самим острвом, струја је постала јача. Осетио је како га носи право у брзаке.

Уследила је још једна борба и избегавање камена. Грчевито је стезао весло. Покушавао је да се одгурне од стена, али га је струја бацакала као лутку. Свако мало осетио би нове ударце. А онда, одједном, као што га је и повукла, струја га је пустила. Осетио је да је у мирнијем делу реке. Само, острво је било подалеко. Није постојала могућност да доплива до њега. Онда је приметио чамац.
   Урлао је, ударао рукама по површини воде. Махао је оном кесом. Људи на чамцу га нису чули због буке мотора. Џорџ готово да је изгубио наду, када је све утихнуло. Они на чамцу су угасили мотор. Он је урлао као никада у животу. Коначно су га спазили. Мотор се поново огласио, сада су пловили ка њему.
   Убацили су га у чамац и пуном брзином кренули ка обали. Потом га из пецарошког кампа возилом пребацили до најближе амбуланте. У току вожње Џорџ је непрестано понављао да му је жена остала тамо негде. Пецароши су га смиривали. Већ су позвали службу спасавања, потрага ће брзо да почне. Џорџ се онесвестио.

Себи је дошао у кревету. Болничком. Неколико пута је морао да погледа око себе, да би схватио где се налази. Утом су се отворила врата. У собу је ушла Џејн. Она је некако успела да се докопа обале, док је њега струја носила ка брзацима. Покушала је да крене низводно, обалом, али су јој се испречиле стене. Препречила је кроз шуму, где је срела неке кампере. Они су је одвели на сигурно. Убрзо су спасиоци послати у потрагу за Џорџом, али нису успели да га нађу. Претраживали су сваки педаљ обале, када им је јављено да су га спасли неки пецароши.
   Нога му је заиста била сломљена на три места. Неколико операција касније, поново су били спремни за нове пустоловине.

Број: 3577 2020.
Аутор: Н. Б.