За читање и уживање - Рајко Грлић

JUMP CUT

Монтажни рез који прекида временски или просторни континуитет кадрова и тиме ствара дојам убрзања.

Огулин, 1947.

Зима је. Први милицајац Хрватске, у пратњи секретарице и најближих сурадника, два пута годишње обилази терен и контролира рад милицијских управа. Огулин је задња постаја на том путу.
     Тијеком вечере, док ознојени конобари носе плате младе јањетине, први милицајац Хрватске примјећује да први милицајац Огулина, упркос присуству супруге, не скида поглед с његове секретарице.
 

Загреб, 1947.

   Десетак дана касније секретарица улази у шефову собу, смије се и показује писмо које је добила из Огулина.
    У писму јој први милицајац Огулина изјављује љубав. Тумачи да му без ње нема живота и да је за њу спреман напустити посао, жену, дјецу – укратко: све.
   Истога дана први милицајац Хрватске издаје налог да се сва приватна пошта упућена његовој секретарици, на кућу или посао, уручује њему.
    Те исте вечери, у њезино име и без њезиног знања, први милицајац Хрватске пише љубавно писмо свом потчињеном у Огулин.
     Одговор стиже у рекордном року.
    Тако је започела њихова страсна преписка.

Уза све то, први милицајац Хрватске, а у име своје секретарице, крајње опрезно припрема свог потчињеног на заједнички бијег преко границе. Припрема га на нов, узбудљив и крајње неизвјестан живот у непознатом свијету.
    Након три мјесеца и двадесет и једног измијењеног писма, све је договорено до у танчине: дан и мјесто сусрета, када и гдје се прелази граница, тко што носи и гдје се након тога одлази.
    У задњем писму упућеном у Огулин, објашњавајући нашироко своју бол изазвану растанком с домовином, први полицајац Хрватске моли свог драгог да оде у оближње родно село њезиних родитеља, те да с те и те громаче узме камен и понесе га на пут. То ће бити њезина једина веза с родним крајем.

Рајко Грлић (1947) хрватски је филмски редитељ, продуцент и сценариста. Године 1970. дипломирао је на Филмској и ТВ школи Академије уметности у Прагу. Режирао је тридесетак играних и документарних филмова и објавио шест књига. Предаје теорију филма на Универзитету у Охају.

    Точно у једанаест сати ујутро, пред Сингеровим дућаном на Тргу Републике, први милицајац Огулина спушта два кофера. Неколико пута се окреће, нервозно погледава на велики сат, успоређује га са својим и на чело још дубље набија црни шешир.
    На горњем кату Градске каване, сједећи уз полукружни прозор и пијуцкајући каву с коњаком, први милицајац Хрватске проматра првог милицајца Огулина. Пушта га да стоји, чека, зноји се, врпољи и по стоти пут успоређује вријеме на свом сату с оним на великој градској ури. Гледа га како умире од страха више од једнога сата. За то вријеме испија четири коњака, шест кава и попуши готово пола кутије ,,Дрине”.

Подне је прошло кад први милицајац Хрватске напокон излази из Градске каване и креће према Сингеровом дућану. И он је, на своје велико чуђење, одједном узбуђен. Успорава ход, иде полагано. Покушавао се смирити како би уживао у сласти побједе.
    Када га је угледао, први милицајац Огулина се укочио. Неколико тренутака изгледало је као да ће нешто рећи, као да ће се напокон помакнути, али ријечи нису излазиле, уснице се нису помицале. Само су мијењале боју да би на крају потпуно потамњеле, постале готово црне. Из њих је све гласније шиштао високи тон који је подсјећао на шкрипу жељезних врата.
    Тај тешко подношљив звук, црне дрхтаве усне и потпуно окамењен поглед немоћне жртве, првом милицајцу Хрватске одједном су ускратили сву сласт тријумфа.
     Готово бијесан, ударајући ногом о кофер, први милицајац Хрватске сухо је просиктао:
     „П**** ти материна! Баци то камење, бјежи кући и не појављуј ми се више пред очима! Јаснооо?!”
    И не чекајући одговор, брзим је кораком кренуо низ Јуришићеву.

  Преузето из књиге „Неиспричане приче” (2018) у издању „Лагуне”