Живот (ни)је бајка – Симон де Бовоар, књижевница и анархиста лепог понашања

ЈЕДНО МИ, А НЕ ДВА ТИ

Одважна француска књижевница написала је „феминистичку библију”, због које је трпела нападе и забране, али и стекла славу. А кад је пером као мачем стала у одбрану обесправљених, почеле су претње смрћу.

Јавивши се на телефон, настојница зграде у париској улици Шелше зачула је поруку:
   „Пазите, вечерас ћемо дићи у ваздух Симон де Бовоар!”
   Претња је исказана почетком 1962. године, након што је бомба бачена на стан филозофа Жан Пола Сартра. На срећу, чувени пар који је одржавао љубавну и пословну везу није страдао. Преко другова левичара склањали су се у тајне смештаје. Постали су мета јер су, као присталице независности Алжира од француске власти, учествовали у уличним протестима и позивали на мир. Након победе алжирског народа, озваничене и у њеној домовини, Симон се осећала сигурније. У хрпи писама коју је добила читала је речи подршке и молбе за помоћ. Марљиво је одговарала на пошту, иако ју је чекало писање романа, есеја, мемоара. Сећала се да је у младости, кад је престала да верује у бога, обећала да ће делима „поново створити саму себе и оправдати своје постојање”.
   Симон де Бовоар рођена је 1908. године у Паризу. Одрастала је с оцем адвокатом, мајком домаћицом и млађом сестром, уз строга грађанска правила. С родитељима, који су били део аматерске позоришне трупе, одмалена је гледала представе. Како се од пете године осећала као готова личност, јогунасто је одбијала наредбе. Кроз шест месеци уписали су је у самостан Дезир, не би ли је строжи надзор довео у ред. Жељна знања учила је све предмете, уз часове клавира и енглеског језика. Међутим, ништа је није тaко очаравало као библијске приче – тврдила је да ће отићи у манастир чим јој се бог јави.
   У Првом светском рату, мислећи на тек мобилисаног оца, плела је чарапе за војнике, скупљала прилоге, исецала завоје. Певала је „Марсељезу” и цртала француску заставу. Прикључила се штедњи у домаћинству, али чим је почела у свесци да пише сићушним словима, наставнице су је тужиле мајци да развија грех шкртости.
   По завршетку рата закључила је да већина одраслих живи суморно, за разлику од уметника који се окупљају у кафеу „Ротонда” у приземљу њене куће. Необуздане боеме поредила је с најбољом пријатељицом Зазом, којој се дивила због дрских шала. Сама се осећала слободно једино лети на селу.

Нова Ева

   Пошто је банка њеног деде банкротирала, искусила је сиромаштво. Одевена у неку од изанђалих хаљина, загледала је дотеране даме које су у „Ротонди” седеле поред тада још непознатих сликара Пикаса, Модиљанија, Фуџите, Кислинга...
   С трпезаријског балкона пратила је гужву и жамор, док је увече слушала „црначке ритмове” музичара предвођених пијанистима званим „дрндала”. Жалила је што се у јесен 1919. године са својима преселила у јефтинији стан. Нису је мучили пети спрат без лифта и нестанак текуће воде, већ поглед на кровове.
   Видике је ширила књигама које су јој родитељи бранили. Читајући описе љубавних страсти, црвенела је као булка. Стидела се док јој је мајка, пре одлазака у госте, завојем обмотавала груди да се не оцртају испод хаљине.

Рекла је...
Симон де Бовоар

НЕ ЖЕЛИМ ДА ЖЕНЕ ИМАЈУ МОЋ НАД МУШКАРЦИМА, ВЕЋ НАД СОБОМ.

НА ЖИВОТ САМ ГЛЕДАЛА КАО НА СРЕЋНУ ПУСТОЛОВИНУ.

ОБЕЋАЛА САМ СЕБИ ДА, КАД ОДРАСТЕМ, НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ ДА СМО СА ПЕТ ГОДИНА ВЕЋ ПОТПУНЕ ЛИЧНОСТИ.

ИСТИНСКИ СЕ НИСАМ ПОКОРАВАЛА НИКОМЕ. БИЛА САМ И ОСТАЋУ СВОЈ ВЛАСТИТИ ГОСПОДАР.

НЕ РАЂАМО СЕ КАО ЖЕНА, ВЕЋ ТО ПОСТАЈЕМО.


   Са четрнаест година изгубила је стрпљење што јој се бог не јавља као Јованки Орлеанки. После самокажњавања убодима и ударцима, одједном је постала неверник. Иако је одлучила да живот слави врлинама, у тренуцима страха од смрти ваљала се по дивану уз гребање и јауке. Али, чим је сазнала да ће је родитељи пустити да студира филозофију, математику и књижевност, добила је нову снагу. Није бринула око наметања уговореног брака, као већина вршњакиња, јер ју је отац саветовао да добије дипломе и нађе посао. Упамтила је његове речи:
    „Како си ружна, сирота моја кћерко, а чак немаш ни мираз!”
    Наредних пет година учила је по десет сати дневно, док је на одмору читала Жида, Моријака, Пруста. Хвалила се да је јединствена због „мушке памети и женског срца”.  Постепено се охрабрила да сама одлази у ресторане, позориште и биоскоп, да путује возом, да се шали с удварачима. Постала је редован гост у „Џокеју” на Монпарнасу, где се лажно представљала као модел или „пријатељица ноћи” – али јој нико није веровао. Другарицама и сестри показивала је како се игра уз џез и ужива у испијању коктела.

Сродна душа и отворени брак

   Пошто је вредно учила, у 21. години постала је најмлађи професор филозофије и девета жена која је стекла високо образовање на Сорбони. Наставила је усавршавање магистарским радом о Лајбницу. С колегиницом Симоном Вејл није нашла заједнички језик. Њеној жељи за револуцијом која ће искоренити глад супротставила је важност смисла живота. Међутим, савршено се разумела са Жан Полом Сартром, сродном душом. Свакодневно се с њим дописивала, а затим је прихватила савез до смрти – „отворени брак” подразумевао је одсуство матичара, раздвојене станове, поверавање о пролазним љубавима, оцену међусобног стваралаштва, путовања и провод.
    Изнајмила је собу на Монпарнасу, а слободно време је проводила са својим „двојником” и друштвом. Ужасно је патила због изненадног губитка пријатељице Зазе, која је несрећом платила своју слободу. Кад је са Сартром путовала у Шпанију, одбила је да га прати у раскоши, бирајући скромнији смештај.

НАВАЛ ЕЛ САДАВИ – АРАПСКА СИМОН ДЕ БОВОАР

   „Жена на нултој тачки”, „Мемоари једне докторке”, „Дванаест жена у ћелији”, „Наго лице арапске жене”, „Рушење баријера”... У насловима ових књига сажета је судбина египатске списатељице и професорке Навал ел Садави (1931–2021), која је због борбе за женска права прогањана, осуђивана и затварана. И поред свих недаћа, истрајала је у намери да истином надјача неправду и смањи јаз између полова.
    Рођена је у селу Кафр Тахла у Египту, као најстарије дете у дванаесточланој породици. Од малих ногу увиђала је да су дух и тело једно, па је остала дубоко рањена кад су је родитељи у шестој години одвели на обрезивање.
   „Осетила сам како ми се нож устремљује ка врату, а онда изненада, као испуштена међу моје бутине, метална оштрица одсекла је комадић меса с мог тела.”
   Није престајала да пита учену мајку и ученијег оца „Зашто?”, али је остајала без одговора. У школи је сазнала да су и друге девојчице делиле исту болну судбину, након чега је решила да се знањем супротстави злочину. Кад је 1955. године завршила Медицински факултет, у ординацији је слушала о тлачењу, батинању, родоскрвнућу. Закључила је да треба скинути вео с лица, да би се жене оснажиле да траже слободу и уважавање.
   Пошто је 1972. године објавила књигу „Жена и секс”, избачена је с посла. Кроз девет лета ухапшена је као опасан критичар власти. И други су јој замерали што руши „светињу породице” у којој супруг може да има четири жене. Горко искуство искористила је да напише „Успомене из затвора за жене”. Свет је за њу сазнао 1980. године, кад је њено дело „Скривено Евино лице” преведено на енглески и друге језике.
   Живела је са супругом и двоје деце у Каиру, где је основала Удружење солидарности арапских жена. Говорила је да јој лекарски позив помаже у књижевности:

   „Писање романа за мене значи сецирање друштва”.

    Од 1931. године радила је у Марсеју, где је међу ученицама била позната као „анархиста лепог понашања”. Изазивала је чуђење што свуда иде без пратње, а нарочито што недељом креће у километарске маршеве с ранцем на леђима. Понекад је у повратку заустављала камионџије на друму, молећи да је превезу. Посећивала је и сумњиве четврти коцке и блуда где су навраћали морнари, скупљајући успут грађу за роман.
   Потом се преселила у Руан. Повремено је обилазила Сартра, који је боравио у Берлину, где је нацизам почео да дивља. Сазнала је да чланови Хитлерове партије студенте и професоре Јевреје бацају кроз прозор.
    Током распуста је логоровала на Корзици и путовала по Шпанији и Италији. Закључила је да јој је најлепше у родном Паризу, па се вратила да предаје у гимназији. Без обзира на отворени договор са „супругом”, била је љубоморна док је слушала о његовим успесима код жена. Тешила се да му је доживотна љубав, а веома се радовала кад су постали суседи у париском хотелу у ком је живела. Читала је сва његова дела: предвидела је успех „Мучнине” и „Зида”.
    По избијању Другог светског рата испратила га је у војску, уз обећање да ће овековечити ужас немачке окупације. Помагала је пријатељици Бјанки, Јеврејки која је кренула да тајно напусти земљу. Превоз Црвеног крста спасио ју је да се од границе не враћа пешке 170 километара. И даље је радила у школи да би прехранила себе и породицу.

Живот без окова

   Пошто се Сартр вратио у Париз, одазвала се његовом позиву за оснивање друштва „Социјализам и слобода” и прилазак покрету отпора. Наступали су као пар. Преко једног друга и водича, бициклима су у тајности стигли на ослобођену територију. Међутим, одмах су одбијени. Комунисти су подозревали да је познати филозоф провокатор, јер је пуштен из заточеништва у логору Бакару.
    Затим су тражили подршку књижевника Андреа Жида и Андреа Малроа да оснују партију. Борбено оружје била им је писана реч. Сарађивали су у листу „Борба” будућег нобеловца Албера Камија, где су се потписивали као Дабар и Миро. Она је остала без посла у школи под изговором да „квари омладину”, док је он зарађивао продајом радио-скечева и драма. Кад је Гестапо ухапсио једног члана редакције, склонили су се у унутрашњост. Али, чим су чули да је ослобођење Париза на помолу, вратили су се због Симониних репортажа.
   Извештавала је и из Шпаније и Португалије, док је у домовини постала уредник часописа „Модерна времена”. После романа „Туђа крв” објавила је позоришне комаде „Сувишна уста” и „Сви људи су смртни”. Велику славу стекла је кроз егзистенцијализам, филозофски покрет који је осмислила са Сартром, уз поруку да је човек оно што створи од себе.
   Постало је модерно носити тамну одећу, филозофирати, играти би-бап, пити кока-колу с румом, слушати писца Бориса Вијана како свира трубу. Новине су окупљено друштво описивале као гомилу чудака и подрумских пацова, што је призвало радознале грађане и туристе.
    Од 1947. године Симон де Бовоар кренула је на турнеју по САД. Одушевила се Њујорком, али и писцем Нелсоном Алгреном, с којим је отпочела љубавну везу. Кад се вратила у Француску, повремено се виђала са згодним Американцем. Њихова преписка броји чак 1800 страница.
    Кроз две године, двотомном књигом „Други пол”, у којој захтева слободу и достојанство за жене, направила је револуцију и ударила темељ феминистичком покрету. Није вредело што је нобеловац Франсоа Моријак водио хајку против ње и што је католичка црква забранила дело. Успех је остварила и романом „Мандарини”, за који је добила Гонкурову награду. Од исплаћеног новца купила је стан у Паризу.
     Наглашавала је да се спас за жене крије у запослењу, а за свет у социјализму. Тврдила је да интелектуалци морају да се боре за слободу. Бунила се против двоструког морала, атомског наоружања, цензуре у штампи, расизма. Бранила је право жене да одлучује о материнству и да се супротстави насилнику. Године 1968. подржала је студентске протесте и осудила рат у Вијетнаму, док је због дељења забрањених левичарских новина завршила у полицији. Непрекидно је писала.
    Кад се Сартр разболео, чувала га је даноноћно док није преминуо 1980. године. Наставила је да се бори за заједничка животна начела, а посебно је помагала студентима. На пријему у Јелисејској палати одбила је Легију части, коју је председник Франсоа Митеран хтео да јој додели. Смрт ју је стигла 1986. године у Паризу.
    Слободољубиви свет жалио је за одласком знамените Симон де Бовоар. Многи су наставили да јој пишу писма и да их остављају на Монпарнаском гробљу. Заборавили су да им је одговоре на питања већ дала у својим делима. Два важна гласе:
    „Живи и пусти друге да живе” и „Остани срећан упркос свему”.

Број: 3619 2021.
Аутор: Весна Живковић