За читање и уживање / Исидора Секулић

ИРОНИЈА

С десне стране пространо одељење, пуно тропског биља и шарених и белих папагаја. Папагаји су чудне тице. Поред све своје охолости и хладне резервираности, они су крајње незанимљиви, управо досадни. Они су канда Енглези међу тицама. Увек у тоалети, увек у пози, крепки, јаки, дуга живота, глатких физиогномија, некомпликованих покрета, врло одмерене конверзације и без темперамента – све на свету им је all right, само ако су добро нахрањени и удобно смештени.
   На левој страни, преко пута од крештавих какадуа, глупо и неукусно контрастовано, намештено је велико двоспратно одељење тица грабљивица. Суре, намрштене, с полуспуштеним очним покожицама, чуче и стоје непомичне и тупе. Пече им зенице страст широког погледа и високог лета, и дрхћу им крила кад год се из ветра проспе јато голубова.
   Отприлике на средини, између оба тичја одељења, сазидана је, у облику развученог полукруга, чврста кућица, у какву се обично затварају такозвани крупне дивље звери. Јаке гвоздене шипке, дубоко увучене у дебели ониски зид, по поду висок слој скамењеног бетона, а у дну стена с вештачком пећином.
    На таблици, обешеној споља, стајало је крупним златним словима на црном пољу „Felis Tigris, поклонио мистер Џорџ Браун”.

У кавезу, горе-доле, ходао је грдно дугачак, дивних сразмера, охол и величанствен тигар. Риђа, више црвена него жута длака светли се и прелива као да у свакој косици има крви, а широке мрке пруге стоје упијено као затегнути кајиши на голом месу.
   Линије главе, леђа и бедара тако су оштре и челично еластичне – као да су ледом или стаклом а не ваздухом омеђене. Кад год коракне, кад год зглобом крене или шапом згази тако је као да ће се читави слапови снаге стровалити. А кад пође, стане, или се окрене, задржавана сила се прене и устрепти и под затегнутом кожом пусто и махнито заиграју мишићи и нерви.
    Његово величанство, краљевски тигар јужноазијских низија! Из светлих, немирних зеница разлећу се праскави светлаци, а у великим, округлим очима пљуска море дивљег беса што крв носи и крв тражи. У тренутку га опхрва гнев и досада, и у љутини му дође да на пречац задржи своје огромно, ходом заљуљано тело.
    Губица му задрхће, стражње ноге укочи, раскречи и одупре се о њих, и у неком нахереном, усиљеном положају укопа се на месту. Затури главу, развали чељуст и очима ти очи нађе. Ужасно је издржати тај поглед! Чини се да ће зуви, као ред голих ножева, покуљати на уста и као да ће му на очи рикнути претња опљачкане шуме и освета раскруњене бестије.
    Нешто црвено и врело, као раздувана или распрскана крв, испуни кавез и паде му по лицу и кроз резигнацију заробљене дивље звери као ћути – заплака се увређени и понижени бог.

Његово величанство, краљевски тигар бескрајних азијских низија! У кавезу је, поклонио га мистер Џорџ Браун. Крај улаза у пећину, с главом међу опруженим предњим ногама, лежала је, у пози најсавршеније мирне грације, женка. Кад је осетила да јој се тигар приближује, увукла је ноге под себе и једним меким, спорим гестом покорног умиљавања спустила је главу на под.
   Тигар пође два-три корака унатрашке и, заљуљавши се некако нарочито, као да тражи ритам по којем ће најграциозније сложити и положити грдно своје тело, леже по средини кавеза, али истурених груди и уздигнуте главе.
    Величанствено, савршено мировање видело се на том колосу од крви и меса. Али не мир опуштених, уморених или лених удова, него запетост и опрезност страшћу затегнутих рибића и тетива, који су толико затегнути да се готово сав костур прозире. Непомичан. Из крупних очију гледало је прво нешто немирно, затив узверено, па напослетку нешто изгубљено и мирно, као површина воде, али све далеко изнад моје главе, без најмањег знака неке чулне слутње о мени и моме посматрању.

Исидора Секулић (1877–1958) била је српска књижевница, есејиста и књижевни критичар. Захваљујући изузетно широком образовању, постала је прва чланица Српске академије наука и први председник Удружења писаца Србије. Докторирала је 1922. године у Немачкој.
Велик део живота провела је путујући по Европи, а њено путовање у Осло изнедрило је један од најзначајнијих путописа нашe књижевности – „Писма из Норвешке” (1914). Објавила је мноштво научних радова, критичких осврта и књижевних дела, од којих су најчитанији: збирка исповедних лирских прича „Сапутници” (1913), роман „Ђакон Богородичине цркве” (1919) и збирка приповедака „Кроника паланачког гробља” (1940).

    Занела се, смирила се часом дивља дивљина младе, силне, свега жељне и увек жељне бестије која своју душу у месу носи. Одједаред јој се размакоше ребра, пруге на кожи заиграђе и чисто одскочише, очи гракнуше, вилице зевнуше, а из разваљене, црвене, као крвљу обливене шупљине уста сукну врео млаз и зачу се шкрипање и шкљоцање огромних кољача.
   Кожа се час по час затресе, очи светле и трепере као топазни кристали поути златним прахом, а врат се узнемирено истеже као да га сплетови грудних мишића даве, као да је негде у прсима залутао дах који што пре треба на уста да изађе.
   Загледам се дубоко у разрогачене, жељне очи узнемирене животиње. Како је дивно јаса, чист, поштени природан погледа тих очију у којима колута узбуркана, рашибана страст дивље звери. Гледам како је сва достојанствена и отмена та звер, коју као усијано гвожђе уједа бестијална чулност. Како је сва дивна и чиста у природности и невиности својој та животиња што цепти и трепти у врелој чулној лепоти и нема мисао о ономе што чини.
   У један мах, као од можданог или од електричног удара, витко мачкасто тело тигрово правли се на десни бок, страсно и равно полеже по земљи и издужи се скоро за четвртину своје величине. По меком трбуху и слабинама поиграва ситан грч, а у кратким, савладаним трзајима сажимају се зглобови ногу и зарезане канџе. Звер у каприцу!
    Гле, као да ће је разнети луда снага која би с мрвицом зле човекове свести срушила и заклала сву амбицију мистер Џорџа Брауна!

Одједаред, страховитом брзином која вара око, пролете кроз кавез згрчено и слоптано месо и склупчане мрке пруге око њега. То је био скок тигра у пећину. Остала је за њим црвена, врела, крвава његова силуета. Остала је слика о целом, неподељеном афекту страсти. Остао је крик душе која је у крви и воли конвулзије меса. Остао је крик меса, које без сећања и гађења, увек изнова и увек до краја, осећа драж за којом и дању и ноћу жедни. Остала је тешка трагедија оних који слободу воле и који се за слободу боре.
    Ту је лежала малочас горопадна дивља звер, помамни, охоли краљевски тигар чији инстинкти само за јурише знају и у чијем животу је живот целе природе.
    Шибала га пожуда и камџијао га немир, а он је имао снагу да краљевским каприцом савлада зверску страст. Величанствен и диван је био у природности и чистоти своје страсти и безазлености.
    Тигар! Љута звер без страха и без греха! Поклонио га мистер Џорџ Браун.

Шта га се тиче што је у бесној снази тога тигра најмлађи изданак природне слободе, што је у дивном телу те зверке клица природне страсти, вечита заповест крви, верност и једноставност нагона, неограниченост невиности и радост без страха и брига.
    Шта га се тиче што кроз шипке тога кавеза куне згажено величанство, и у вештачкој пећини од цемента полагано умире најслободнији краљ. Шта га се тиче! Он има признање и благодарност од Управе Зоолошке Баште, има пуно ласкавих новинских нотица о својој дарежљивости и сваког празника се са задовољством прошета испред таблике на којој златним словима пише: „Felis Tigris, поклонио мистер Џорџ Браун”.