С окрајка историје

ХИЦИ ОСВЕТЕ У БУЕНОС АЈРЕСУ

Годинама је Благоје Јововић, готово сам, трагао за ратним злочинцем Антом Павелићем. Кад га је коначно пронашао, у рукама је имао само дамски пиштољ...

Године 1947. Италијом су шпартале све могуће и немогуће савезничке војске, с припадајућим обавештајним службама. Земља је била преплављена избеглицама. Званично, трајала је потрага за ратним злочинцима с разноразних спискова. Незванично, добар део њих добио је уточиште у појединим организацијама Римокатоличке цркве. Тако су у манастирима разних редова неки од највећих злочинаца двадесетог века скрушено чекали да се организује пребацивање у неку што удаљенију земљу. По могућству, да та држава има јако мало потписаних споразума о изручењу.  Такозвани „пацовски канали” радили су без престанка. Бродови ка Јужној Америци ионако су били претрпани избеглицама из разрушене Европе, па је било лако међу све те невољнике убацити и неког дојучерашњег генерала или високог службеника такозване Независне Државе Хрватске. Са тазе пуштеним брковима и на брзину одгајеном брадом, под лажним именом и са правим пасошем издатим на то име, злочинци су могли да почну нови живот у Јужној Америци.
    У то доба у Риму се затекао и двадесетпетогодишњи Благоје Јововић. Овај бивши припадник Бјелопавлићке четничке бригаде доспео је преко мора још 1944. године, када је одређен за члана мисије која је имала да ступи у везу са Енглезима. У делегацији је био и капетан Јаков Јововић, чувен по томе што је на радију изигравао краља Петра II 27. марта 1941. године. У Италији су дознали за промену политике Савезника, па су решили тамо и да остану. Благоје се смуцао по разним избегличким логорима, а неко време је радио разне административне послове за енглеску обавештајну службу. Тако је преко неких Јевреја дознао да се у једном манастиру у Риму крије и бивши поглавник такозване НДХ. Анте Павелић, главом и ушима, био му је готово на дохват руке. С открићем је упознао и Јакова Јововића. Решили су да по сваку цену дознају где се крвник крије. А када открију, сами ће да му пресуде и тако освете стотине хиљада мртвих Срба. 

Откриће у новинама

   По сећањима Благоја Јововића, која је забележио и у књигу „Два метка за Павелића” преточио Тихомир Бурзановић, склопили су договор. Њихово је било да неку Јеврејку пребаце из Аустрије у Италију, док ће заузврат да добију тачно боравиште Павелића, као и име под којим се крије. Како је пребацивање пропало, то од посла није било ништа. У међувремену се и Павелићу изгубио сваки траг. Напустио је манастир и нестао. Благоје се убрзо обрео на броду који је пловио ка Аргентини. Намерио је да на другом крају света почне нови живот, пошто му у отаџбину, као антикомунисти, није било повратка.
    У Буенос Ајресу радио је многе послове, као и сви досељеници. Потом се скрасио у летовалишту Мар Дел Плата, с двојицом пријатеља отворио хотел. Ишло им је сасвим добро, све док Јововић једног дана, крајем 1956. или почетком 1957. године, није отворио новине.
    За око му је запао текст Хозеа Дифранческија, Хрвата из Истре, иначе председника Друштва Југословена у Аргентини. Јововић само што се није срушио са столице. Дифранчески је тврдио да је Анте Павелић у Аргентини. Стигао је у одећи фрањевачког свештеника, под лажним именом. Био је близак с председником Хуаном Пероном. Заправо, тврдило се да је Павелић Перонов саветник за безбедност, и да је своје усташе организовао у банде које су терорисале противнике аргентинског режима. Следила је опсежна биографија крвника, уз поновљену тврдњу да слободно живи у Буенос Ајресу.
   Благоје није могао да се смири, но је одмах запуцао за престоницу. Пронашао је Дифранческија, питао га да ли је сигуран у оно што је написао. Овај се готово насмејао. Побогу, цела Аргентина зна да се Павелић уопште не крије. Показао му је још један текст у ком су се помињале усташке банде. Да ли зна где Павелић живи? Како да не, у предграђу Буенос Ајреса, у једном луксузном комплексу. Ту су се населиле његове усташе, па се осећао потпуно сигурно. Причу је потврдио и један стари емигрант из Подгорице. Још је додао да у том насељу углавном живе пилоти. Чак је и описао Павелићеву вилу. Благоје Јововић је тог тренутка одлучио: покушаће да убије злочинца, па шта кошта, нека кошта.
   Потпуно се посветио том науму. Вратио се у Мар Дел Плату, продао свој удео у хотелу. Почео је да пушта бркове, купио наочаре. Такав, полумаскиран, отишао је у Буенос Ајрес, право у то насеље. Шетао је около, нашао неку кафану. Спријатељио се с газдом, па се окуражио да пита има ли у близини неких Хрвата. Не да има Хрвата, него су груписани у три куће. А у једној живи и неки њихов великан, вођа из рата. Газда му је без икаквог снебивања показао и које су куће у питању. Благоје их је данима обилазио, памтио распоред.

Сусрети у кафани

   Дифранчески га је, потом,  упутио на кафану у којој седе усташе. Павелић лично долази готово сваког дана. Јововић се одмах упутио тамо. Један пријатељ му је скренуо пажњу на човека за столом:
   – Онај тамо ти је Павелић!
   Благоје је одмах решио да се наоружа. Само, у Аргентини то није било лако. Чим би неко купио оружје, регистровали би га. Он није желео да заврши на неком списку, па је одложио куповину. Наћи ће већ неки пиштољ „на црно”. Један познаник предложио му је да пишу четницима у САД и Канади и траже новац за акцију. Благоје је одлучно одбио. Има новац од хотела, а и неће да убије Павелића за паре. Он није плаћени убица, већ осветник. Тражио је помоћ још неких другова. Ови су се изговарали женама и децом. Тако све до Милана Гаћеше, Личанина коме су усташе побиле добар део породице. Само, Благоје још није био сигуран да је Павелић онај из кафетерије. Милан и његова сестра Милева имали су да потврде.
   Јововић се запослио као агент осигурања. Сваки дан је проводио у усташкој кафетерији. Седео је за столом, попуњавао формуларе, а једним оком мотрио на околину. Што је више гледао, онај човек је све мање наликовао Павелићу. Додуше, Благоје га је видео само на старим сликама. Тамо је био црн, млад, јак, а овај два стола даље био је неки чича, просед, белих бркова. Гледао му је уши. Карактеристичне, велике, опуштених реса. Рекао би, он је. А опет, мора да буде сигуран, да не убије погрешног човека. Ту су се нашли брат и сестра Гаћеша. Прво је Милан препознао Павелића. И то не препознао, него готово скочио на њега, усред кафане. Једва га је Благоје смирио. Потом и Милева, без двоумљења. Онај проседи је Павелић! Јововић је одахнуо. Још да нађе оружје, па могу у акцију.
   Милева је прискочила у помоћ. Набавила је неки мали дамски револвер. Јововић и Гаћеша обилазили су терен. Смислили су да Павелића убију испред куће. Ту је мање опрезан, осећа се слободно. Онда, мало пред извршење, Гашећа се попишманио и одустао. Благоје је морао да тражи новог сарадника. Павелић је углавном ишао у пратњи неколицине усташа, па није долазило у обзир да покуша нешто сам.

Хоће-неће

   Неколицина њих је одустала чим је чула о чему је реч. Благоје је упознао проту Радојицу Поповића. Рекао му шта је намерио, на шта га је овај само питао да ли има оружје. Када му је Јововић показао онај дамски револвер, прота је решио да га испроба. Сишли су у подрум. Два метка касније, прота Радојица спознао је да револвер ништа не ваља. Забезекнутом Благоју показао је дрва у која је циљао. Једно тане једва да је ушло у дрво, док се друго само одбило. Мали је калибар, а и цев је истрошена. Благоје није дозволио да га то поколеба. Кад нема бољег оружја, ваљаће и то. Ионако је намерио да пуца с два-три метра, а одатле сваки убија. И то је револвер. Тешко да може да се закочи као пиштољ. Ако један метак слаже, други неће.
    Нешто касније срео је Мила Кривокапића. Знао га је одраније, па му је објаснио шта је намерио. Овај се одмах загрејао, пристао на све. Благоје му је изложио план. Из града иде возом, потом аутобусом. Од станице до куће пролази кроз парк. Ту ће! Пред самом кућном капијом. Јововић пуца на Павелића, Кривокапић на пратиоца. Кренули су у извиђање, од кафетерије до воза, потом од воза до аутобуса, па све до капије. Свакодневно су обитавали у кафетерији, слушали приче усташа. Тако су и чули да се спрема велика прослава годишњице оснивања такозване НДХ, 10. априла. Решили су да увеличају прославу, да се памти.
   Био је 5. април када су Благоје и Мило пошли у последње извиђање. Пратили су Павелића. Мило је намах одустао. Тврдио је да га је Павелић некако хипнотисао. Дрхтао је. Зар Благоје не види како их фиксира погледом? Мора да је нешто наслутио. Овај му је објашњавао да Павелић тако гледа све у аутобусу. Нека га више не гледа у очи и решена ствар. Свеједно, одложили су акцију за сутрадан. Мило поново није био спреман. Поново одлагање.
   Следеће вечери поново су били у аутобусу. Мило је поново тврдио да га Павелић гледа. Нешто му је шуштало у ушима. Опет су одложили.
   Два дана пред прославу поново су били Павелићу за леђима. Јововић је изашао за њим, пратио га до парка. Тек онда је схватио да нема Мила. Због гужве није успео да изађе из аутобуса. Имају још само једно вече, ако желе да обаве посао до прославе.

Услишене молитве

   Благоје је дан започео у кафетерији. Усташе су се спремале за прославу, делили су летке, правили транспаренте. А Благоје се заклео да на тој прослави неће бити Павелића. Зато је кренуо за њим на станицу. Тамо је затекао Мила. Овај му се клео да је то тај дан, више нема назад. Ушли су у аутобус. Близу Павелићеве станице Благоје је испред себе изгурао Мила. Изашли су, умешали се у масу. За њима и Павелић. Пратили су га ка парку.
   Одједном, Јововић је схватио да је сам. Кривокапић се негде изгубио. Свеједно, био је решен. Пратио је Павелића и пратиоца му. Колико мора да се приближи, на кога прво да пуца? Да ли ће успети да убије Павелића првим метком? Где ће после?
   Био им је све ближе, на свега тридесетак метара. Чврсто је стискао револвер у џепу. Молио се Богу и Светом Василију Острошком. Утом, чуо је како пратилац моли Павелића да га пусти да сврати у клуб близу куће.
   Благоје није могао да верује шта чује. Молитве су му услишене! Сакрио се за неко дрво. Убрзо је Павелић остао сам. Наставио је ка кући, удаљеној свега педесет метара. Јововић је кренуо за њим, брзим кораком. Готово да је трчао.
   Када се примакао на седам-осам метара, Павелић се окренуо. Да ли га је спазио крајичком ока, чуо нешто? Или је једноставно осетио? Окренуо се и почео да виче:
   – Мајку ти српско-јеврејску, комунистичку!
   Однекуд се зачуо пуцањ. Павелић се дао у бег. Благоје је потрчао за њим. Дошао је на два или три метра и запуцао. Једном, па други пут, у леђа, како је овај бежао. Павелић је пао. Ташна му је пала са стране. Благоје је стајао над њим. Питао се да ли да потврди поготке. Ипак, ако је још жив, ставиће га у болницу, па ће да се чује да је Павелић у Аргентини. Онда ће ваљда морати и на суд. Обратио је пажњу на ташну. Да ли да је покупи? Можда су унутра неки важни документи? А ако су унутра и неке паре, могу да Благоја прогласе лоповом. Да је на Павелића пуцао због пара! У тренутку је решио да остави торбу. Утом је зачуо како неко виче и пуца. Павелићеви пратиоци изјурили су из околних кућа. Припуцали су на Благоја. Овај је испалио три хица и дао се у бег. Остао му је само један метак, за сваки случај.

Крв у ногавици

   Бежао је ка железничкој станици. Неки воз је већ кренуо. Благоје у трк. Ускочио је у воз у покрету. Тек онда је приметио да му је ногавица скроз крвава. Биће да је Павелићев пратилац испалио онај први хитац и окрзнуо га.
   Превио је рану код неких пријатеља, па се упутио код проте Поповића. Настало је весеље. Кад, сутрадан, у новинама ни словца о подухвату. Тада су се већ унервозили. Тек у вечерњем издању појавила се фотографија Павелића у кревету. Преживео је, али су меци остали у телу. Један у кичми. Не смеју да га оперишу пошто је тежак дијабетичар. Павелић је за све оптуживао југословенску службу.
   Јововић се није превише плашио освете. Ипак, убрзо је на сумњив начин страдао прота Поповић. Пао је под воз! На сахрани, један део присутних је шкргутао зубима на Благоја. Причали су како ће Хрвати да се свете, како ће Аргентинци све да их протерају. Јововић је убрзо отишао да ради на броду. Тамо је и чуо да је у Шпанији, где се склонио, умро Анте Павелић. Никада се није опоравио од рањавања. Благоје Јововић коначно је тог 28. децембра 1959. године могао да каже да је посао завршен.
   Благоје Јововић умро је 2. јуна 1999. године у Розарију, у Аргентини. Неколико месеци раније први пут је после Другог светског рата посетио завичај.