ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ГРОМ СТИГАО МУЊУ

Болничар је трчао од једног до другог рањеника, кад је изненада пукло...

Крајем априла 1968. године тешко да је постојало место на коме би неко мање желео да се нађе од Вијетнама. А управо у Јужном Вијетнаму завршио је двадесетогодишњи Џон Бенет.

Претходне године је мобилисан, и после кратке обуке за болничара упућен у пакао Вијетнама. Ту је оправдао надимак из средње школе. Тамо су га звали „Муња” због брзине којом је трчао, што се показало и те како потребним болничару усред битке.
    А да их је прошао, прошао их је. Од малих, издвојених постаја усред недођије, где су му саборци свакодневно убијани или рањавани. Прошао је и патроле по прашуми, оно чега се сваки нормалан војник клонио као куге. Припадници Вијетконга били су врло маштовити у постављању замки и заседа, па се и болничар Муња извештио у санирању повреда направљених зашиљеним бамбусовим моткама. „Крпио” је саборце како је знао и умео. Добар део њих је преживео, макар до хеликоптера који их је извлачио у сигурност позадине.
Преживео је и велику Тет офанзиву Вијетконга и регуларне војске Северног Вијетнама, која је почела крајем јануара 1968. године. Многи његови саборци нису тиме могли да се похвале. Много њих вратило се у САД спаковано у црне вреће за лешеве. А на свакој кредом исписано „КIA” (убијени у акцији).
   Због свега што је видео и преживео, Бенет је сматрао да је добио премију када је прекомандован у Сајгон. После кратког одмора, додељен је чети која је држала положај на ободу града. Базу су уредили по свим правилима, поставили запреке на оближњем друму, контролисали возила која су намерила у град. За дивно чудо, није имао посла. Повремено би чак читао приручнике, колико да се подсети. Сав посао му се сводио на то да повремено помаже месном становништву, које би се обраћало америчким војницима. Дешавало се да одглуми и ветеринара.
   Почетком маја до обичних војника у Сајгону стигле су гласине да се нешто дешава у близини. Шушкало се о новом нападу, стизале су наредбе за додатно утврђивање положаја. Тако су се на посао дали и Бенет и његови саборци. Набацивале су се све нове вреће песка, чак су стигли да озидају прилично солидан бункер. Ипак, ништа се није дешавало. Све је било мирно. Чак и сувише мирно, како је приметио Бенет. Мештани околних села готово да нису ишли у Сајгон.

А онда је 4. маја грунуло. Људе у Бенетовој бази пробудиле су експлозије. Напето су ослушкивали. Одјекивала је минобацачка паљба. Потом експлозије. Укључила се и артиљерија. Све је још било далеко. Онда је стражар поред рампе повикао. Војници су се стуштили ка њему. Путем ка препрекама ишло је двадесетак сељака. За њима и неки војници. Американци су препознали своје униформе. Нека патрола се враћа и спроводи заробљенике, ко зна где покупљене. Војници су се вратили на своја места.
   Када се та гомила људи приближила рампи, стражар их је зауставио. Није успео да подигне пушку, када је запраштало. Сељаци су повадили скривено оружје и припуцали. За њима и војници у америчким униформама који су их спроводили. Посада једва да је стигла да улети у бункер и узврати ватру. Нису очекивали вијетконговце преобучене у америчке униформе. Очас посла Бенет је имао прилике да се подсети свега наученог у борби. Свако мало чули би се урлици. Рањени војници су дозивали болничара. Бенет је трчао од једног до другог. Стављао је завоје, покушавао да заустави крварења.
   У хаосу и буци једва је разазнавао везисту који у слушалицу урла позиве у помоћ. Тражио је појачање. Меци су зујали. Бенет је убрзо чуо и грмљавину. Нису ваљда довукли минобацаче? Звук је чак загушивао паљбу аутоматских пушака.
   Тек неколико секунди касније је схватио. Нису минобацачи, већ громови. Иако је било рано јутро, небо се одједном зацрнело. Севале су муње. Громови су се све гласније чули. Ударало је све ближе.
   Још један војник је пао и урликао. Мало је дозивао мајку, мало болничара. Саборци су урлали на Бенета, нека пожури. Овај више није имао времена да пузи. Устао је. Тада је севнуло. Потом и грунуло. Војници су били убеђени да је нека мина погодила њихово складиште муниције. Ипак, све је било на месту. Само је Бенет лежао. Једва су схватили да га је, кад је устао, погодио гром.

Нису имали када да истражују шта се и како десило. Бенет је био мртав, и то је то. Вијетнамци као да су мало попустили. Ако их сада не отерају, неће никада. Зато су несрећног болничара оставили и усредсредили се на пуцњаву. Напад је убрзо престао.
   Смирила се и олуја. Утом се чуло нешто друго. Ротори хеликоптера. Стизала је помоћ. Летелице су се једва спустиле, када је из њих искочила још чета војника. Убацили су рањене и погинуле у хеликоптере. И Бенет је добио ознаку кредом на шлему. Погинуо у акцији.
   Када су хеликоптери свој терет изручили у болницу, лекари су се посветили рањеницима. Бенет их је зачудио. Нигде ране, а човек је очигледно мртав. Онда је неко од његових сабораца објаснио о чему се ради. Ударио га је гром. То су навели у смртовници. Потом су тело спаковали у џак и пребацили у мртвачницу, да чека пребацивање у САД.
   Џон Бенет је отворио очи. Тело готово да није осећао. Све около било је црно. Није знао где је, само да лежи и гледа у нешто тамно. Не може да се помери. Мишићи су обамрли. Покушавао је да помери руку. Без успеха. Једва да је главом могао да направи мали покрет, колико центиметар лево или десно. Руке и ноге не слушају.

Био је свестан, али никако није себи успевао да објасни где је и зашто лежи. Ничега се није сећао. А онда су слике почеле да навиру. Обука, Вијетнам, борбе. Потом и она постаја на путу. Цивили и војници који се приближавају. Пуцњава, дрека, општи хаос. Смрад барута и крви. Људи који урличу у боловима. Дозивају њега. Потом некаква експлозија. И ништа више.
   Поново је покушао да помера руке. Потом ноге. Сада као да је било макар мало боље. Мишићи као да су прорадили. Није знао колико времена је прошло. Није било важно. Успевао је да помери руке за целих десетак центиметара. Потом више. Није успевао да се придигне. Није било места.
   Убрзо је рукама опипавао онај тамни материјал који га је окруживао. Напипао је и патент затварач. Још му у главу није долазило шта је. Само је знао да је у питању некакво платно. Пипао је даље.
   Масирао је ноге. Ако успе потпуно да поврати циркулацију, можда ће и ногама моћи да пробије то платно. Тада је напипао нож у џепу. Чепркао је, и напослетку успео да га извади. Само, био је у футроли. А прсти готово обамрли. Мучио се, покушавао. Најзад, чврсто је стегнуо дршку, опипао оштрицу. Зарио ју је у платно изнад себе. Светлост га је заслепила. Наставио је да сече. Још светлости.
   Када је коначно распорио платно, ваљало му је да се придигне. Један покушај је пропао. Мишићи су и даље били обамрли. Трзао се, покушавао. Коначно, успео је да се прогура кроз рупу и седне.

Призор је био нестваран. Светло које му се учинило необичним потицало је од сијалица. А свуда около било је много црних врећа. У први мах није схватио где је. Шта су те вреће, зашто је он био у једној? Онда је видео ознаке на њима. Синуло му је. Мртвачница!
   Пренуо га је неки звук. На вратима је стајао војник. Само што је ушао у просторију, угледао је Бенета који седи усред лешева. Испао му је блок са смртовницама.
    Болничар Џон Бенет брзо је прегледан. Водили су га у евиденцији као рањеног, довољно да га врате у САД. На несрећу, стигао је после телеграма којим се изражава саучешће породици палог војника. Зато породица готово да није поверовала када га је видела на вратима. Убрзо се опоравио и почео да ради. Постао је електричар и на том послу дочекао пензију.