Живот пише драме

ГРАНАТА У ГРУДИМА

Тешко рањен на авганистанском ратишту, редов Грабовенко постао је смртна опасност и за лекаре намерне да га спасу

Две недеље је редову Грабовенку недостајало да у Авганистану наврши пуну годину. Војни рок служио је у јединици задуженој да штити совјетске геологе који су, по званичном објашњењу, помагали Авганистанцима да траже нафту, гас и угаљ. Тог августа 1981. године геологе и њихове заштитнике напала је група побуњеника. До мрака је у планини грмело, тутњало, горело, димило. Виталиј Грабовенко, други помоћник бацача ручних граната, једва је стизао да гранатама налик на сардине пуни реденике. Понекад, кад устреба, узимао је аутоматску пушку, пуцао, мењао положаје, скривао се од снајперске ватре.
   Увече је битка утихнула. Пошто ноћ на тим просторима увек доноси страх, Совјети су заклон потражили у на брзину ископаним рововима. С другом Серјожом Трусковим редов Грабовенко опружио се поред шкиљаве ватрице, невидљиве са стране. Како је лепо мирисало на дим полувлажног дрвета...
   Док су лењо жвакали двопек из ранца и присећали се младалачких лудорија лагано тонући у сан, из дремежа их је тргла експлозија, а за њом и командантов позив у борбу. Затутњали су мотори борних кола кад је у небо лизнуо стравичан пламен и одјекнула потмула експлозија.
   Мора да су погодили цистерне с нафтом, помислио је Грабовенко, урлајући од вреле тежине реданика опасаног преко груди...

Редов Грабовенко хитно је пребачен у војну болницу у Душанбе, главни град Таџичке ССР, где су закључили да је претрпео тешку повреду у пределу стомака. Начелник хируршког одељења детаљно га је прегледао и сумњичаво завртео главом, обесхрабрен дубоким међумишићним хематомом у грудном кошу. Снимак је открио две тамне сенке правоугаоног облика, које су указале на хитан одлазак на операцију.
   Показало се, међутим, да је пацијент недавно јео, а под хируршки нож може се само празног желуца. Одлучили су да захват одложе за сутрадан. Увече је у ординацију дежурног свратио официр реконвалесцент, инжењерац. Случајно је бацио поглед на снимак и у неверици промрмљао:
   „Момци, ово је неексплодирана граната. Само што се није активирала!”
   Из суседног пука хитно је добављена школска граната. Упоредили су је са снимком била је иста. Само је зрно код ње било одвојено, а упаљач огољен. Није експлодирала јер је чврсто упакована у мишиће редова Грабовенка. Активирао би је сваки непрецизан покушај вађења. Опасног пацијента хитно су пребацили у посебну зграду и забранили приступ до њега. Како извадити експлозив из живог тела?
   У међувремену су из Москве стигла два саветника, лекар Чвиков и потпуковник Чаган, стручњак за муницију. Окупљеним лекарима рекли су да су забележена само два-три слична случаја, и то из Другог светског рата.
   „Онима који ће оперисати Грабовенка немогуће је гарантовати потпуну сигурност”, рекао је Чвиков.
   „Свима је јасно да ће, ако граната експлодира, хирурзима у најбољем случају страдати само руке. И пацијент, разуме се. А оперисати морамо. Ко је спреман да се прихвати посла?”
   Спремни су били сви, али је начелник болнице Јуриј Воробјев захтевао да то он сам учини. Успротивио се млади поручник Дорохин:
   „Потпуковник Воробјев не може сам. Граната лежи дубоко. Око ње су крвни судови, живци. Биће обилног крварења. Потребно је тампонирати рану, учврстити њене крајеве. То не може само један човек...”

Два дана касније лекари су добили заштитну опрему коју инжењерци користе при демонтирању мина. Да би је испробали, у њој су, као у витешком оклопу, сатима ходали, покретали руке, опонашали рад поред операционог стола. За то време у суседној радионици, по Воробјевљевој скици и уз Чаганове савете, грозничаво су обликовали инструмент којим ће покушати да извуку гранату.
   После подне су усредили генералну пробу, с лекаром који је глумио пацијента. Инструмент приспео из радионице био је чудна мешавина мача и клешта. Купасти масивни држач штитио је хирурга, а на крају покретног сечива били су прстенови спремни да зграбе експлозивно пуњење.
   Сутрадан су лекари поново прегледали рањеника. Један је на његовој кожи фломастером исцртао обрисе гранате. Човек на столу, несвестан озбиљности свог положаја, загрцнуо се тек кад је изнад себе угледао двојицу с челичним шлемовима и визиром од непробојног стакла. Они су га пажљиво пребацили у колица и одгурали у посебно обезбеђену операциону салу.
   Чим су изашли, стигао је трећи – такође огроман, у чудном оделу. Само су му шаке, с танким гуменим рукавицама, биле обичне, људске. Иза дебелог непробојног стакла Грабовенко је препознао лице анестезиолога Владимира Мојсејкина. Убрзо је утонуо у сан. Уверивши се да је добро обавио посао, Мојсејкин је изашао, а на балконска врата постављено је непробојно стакло скинуто с војног хеликоптера. Иза њега се сместио анестезиолог, спреман да прискочи у помоћ.

Управо тада на кијевском аеродрому Бориспољ почео је уобичајени преглед путника за Душанбе. На ред је стигао седокоси шездесетогодишњак с дубоком бразготином на лицу. Дао је карту и показао путну исправу.
   „Јаков Грабовенко” – наглас је прочитала службеница, упоредила лик и фотографију, ударила печат и позвала човека на обавезну проверу пред лет. Он је ставио торбу под рендгенско око, послушно на сто извадио све металне предмете из џепова и крочио на рампу. Звоно! Путник је разочарано опипао по празним џеповима и поново закорачио. Опет звоно. Сад се и полицајац запитао, а човек је прстом показао на груди:
   „Сине, у мени седи шрапнел. Можда због њега звони?”
   Јаков Грабовенко знао је да му син служи војни рок у Авганистану. У последњем писму с новим поштанским бројем Виталиј је писао да је прекомандован у СССР, на обуку за неку нову технику. Ко зна колико дуго би се отац тешио да, по навици јужњака, није писмо показао комшијама. Један од њих, тек приспео из војске, погледао је коверат и рекао:
   „То је број војне болнице. У том крају сам и ја служио. Изгледа да је нешто добро поткачило Виталку...”
   Јаков је одмах кренуо на пут.

Потпуковник Воробјев скалпелом је лагано повукао по кожи, испод које је ћутала граната. Ништа се није догодило. Онда је прецизно по уцртаним линијама засекао ткиво на грудима. Крв је шикнула кад су се засечени крајеви раширили. Тог тренутка, по договору, у салу је ушао поручник Дорохин. Ћутке је узео инструмент и почео да шири рану. Из дубине је блеснуо метал. Ту је!
   Не дотичући метални предмет, поручник је пажљиво покупио крв и почео без даха да прати потпуковника који је, милиметар по милиметар, спуштао инструмент у рану. Прсти су се размакли – стигао је до гранате.
   Споро, као да подиже ко зна колики терет, хирург је прстима кренуо нагоре. Тек тада је Дорохин видео целу гранату: један део покривен крвљу, други блистав као да је управо избрушен. Пет минута дугих као вечност Воробјев је извлачио предмет који је, на најмањи погрешан покрет, могао да буде кобан за све.
   Кад га је спустио у санитетска колица, лекар је гласно хукнуо отирући рукавом грашке зноја с чела. То му, ипак, није сметало да одвоји инструмент од експлозивног тела и сачува га за успомену.

Још у дубоком сну, Виталиј Грабовенко је пребачен у другу операциону салу, где га је спремно чекала нова екипа хирурга. За то време два снажна инжењерца пажљиво су помоћним степеницама спуштала колица с гранатом. Пацијент и хирурзи су се извукли, хоће ли и они? Кад су се појавили у дворишту и запутили према пешчаном наносу поред кога је преко ноћи направљена ограда, свима је застао дах.
   У заклону их је чекао припремљен фитиљ с експлозивом. Запалили су га и помало трапаво одгегали до заклона. Одјекнула је експлозија. Стуб песка, огња и дима прескочио је троспратну болницу.
   Три сата касније на вратима се појавио седи човек с путном торбом који је захтевао да види редова Грабовенка. Дежурни официр га је у чуду погледао и Јаков се успаничио. Ставио је торбу на сто и из ње почео да извлачи ђаконије:
   „Витка је мој син. Мајка му је послала цео ресторан”, причао је припремајући трпезу.
   „Да, да... Ресторан”, замишљено је одговорио официр и подигао телефонску слушалицу.