Живот пише драме

ГОРЕ ЈЕ ГОРЕ

Оно што је свега неколико минута раније деловало као зимска идила, савршена сценографија за дочек Нове године, убрзано се претварало у филм страве и ужаса.

Дочек нове 2020. године тридесетпетогодишња Семи Батлер дуго је планирала и осмишљавала сваки детаљ. Замислила је да с пријатељима и децом оде на планину Елберт у Колораду, САД. Иако је била искусна планинарка, није јој падало на памет да крене у освајање врхова. Тешко да би и могла, када је цело друштво бројало њих шеснаесторо, осморо деце и осморо одраслих. Ништа превише захтевно, означеним стазама ће да се попну до колиба које су намењене излетницима. Тамо ће да проведу неколико дана, дочекају Нову годину и врате се назад. Ништа не може да пође по злу.
   Дружина се окупила на почетку стазе. Семи је уживала да гледа децу како предњаче и прте стазу кроз снег. Повремено би стали, дивили се погледу. Неколико сати касније, били су испред колибе.

Следећи дан, 31. децембар, прошао је као у сну. Деца нису улазила у кућу, играла су се на снегу. Када је постало превише хладно за снежне спортове, сви су се обрели у колиби. Заложили су ватру, однекуд се створила гитара, скували су вечеру. Права атмосфера за дочек Нове године. У колиби су нашли слагалицу од хиљаду делова. Ето целовечерње забаве.
   Дочекали су поноћ уз сва уобичајена честитања и најлепше жеље. Деца су била толико измождена целодневним јурцањем по снегу да су поспали као кладе чим су додирнули постељу. Одрасли су остали још мало, па су и они почели да се разилазе по собама. Семи је отишла у дечју собу да обиђе свог сина Џефа. Била је забринута за десетогодишњака, целе вечери је кашљуцао.
   Сада је спавао, али би се и даље повремено закашљао. Док је Семи стајала поред његовог кревета, дечак се вртео и превртао. Убрзо се потпуно расанио. Жалио се да му је кревет неудобан, да не може да спава. А нешто га боли у грудима.

Опрезно, да не пробуди осталу децу, Семи га је однела до дневне собе. Покушала је да га посади да седне. Џеф се једва држао. Тек онда је мајка приметила да му срце убрзано куца. Неколико минута касније, ипак је задремао.
   Семи га је гледала. Дисање му је бивало све плиће. Ставила му је руку на груди и осетила да срце и даље брзо лупа. Истог тренутка помислила је на висинску болест. Било је то нешто с чим је свикла током деценија планинарења. Видела је симптоме небројено пута. Ипак, када се ради о њеном детету, све је било знатно другачије. И опасније.
  Сви симптоми су били ту. Сув кашаљ, кратак дах, узнемиреност, збуњеност. Све се ово дешава на великим висинама, а није реткост ни међу искусним планинарима, а не код десетогодишњег дечака који се тренутно налази на готово две хиљаде метара надморске висине.
   Семи је брзо размишљала. Најбољи лек за висинску болест је једноставно спуштање у ниже пределе. Погледала је кроз прозор. Све је било завејано, а снег је и даље падао. Деловало је као да никада неће да престане. Оно што је свега неколико минута раније деловало као зимска идила, савршена сценографија за дочек Нове године, убрзано се претварало у филм страве и ужаса. Семи се питала да ли је ризичније да покушају да се пробију до болнице него да остану ту где су.

Пробудила је пријатељицу, да се посаветују. Џеф је почео да испушта гргољеће звуке. Онда су се сетиле да је један од њихових пријатеља прошао обуку за прву помоћ. Пробудиле су га.
   Било је пола четири изјутра када су коначно преломили. Није било времена за чекање. Мораће да крену ка болници. Семи и пријатељ Џон покушаће да снесу Џефа до паркинга, потом да наставе ка најближем граду.
   Спаковали су опрему, све за шта су мислили да може да им затреба. Док је облачила Џефа у најтоплију одећу коју је могла да нађе, Семи је гледала како се дечак бори за ваздух. Када га је коначно обукла и осовила на ноге, повратио је. Покушавала је да остане прибрана док га је везивала у дечје санке које су у доласку користили за вучење опреме. Надали су се да ће направа издржати дечакову тежину, с обзиром на то да је била направљена за вожњу беба. Нису више имали шта да чекају. Изашли су из колибе и кренули низбрдо.

Месец једва да је осветљавао стазу испред њих. Дрвеће са стране се тек назирало. Лампа на Семиној глави пробијала је свега неколико метара кроз таму. Снег никако није престајао да веје. На челу мале колоне смењивали су се Семи и Џон. Имали су само једну лампу, па су и њу наизменично користили. Онај ко би се нашао на репу, гледао је да се не изгуби у некој урвини успут. И да Џеф не спадне са санки. Иако је био добро везан, стално се клатио и претио да нестане негде у снегу.
   Напредовали су полако, метар по метар. Џон је предњачио и вукао санке, када је осетио да су знатно лакше. Окренуо се, само да би видео да Џефа нема. Дечак је некако исклизнуо из везова и сручио се са санки. Семи је стигла минута касније, пошто се на с муком извукла из рупе прекривене снегом у коју је упала. Дали су се у потрагу. Кроз шуму су одзвањали повици, али су се губили међу дрвећем. Дечак се није одазивао.
   Кренули су по својим траговима и двадесетак метара даље нашли Џефа у наносу свежег снега. Дечак је био готово затрпан. Махнито су копали, разбацивали снег. Када су га коначно извукли, схватили су да спава. Или да је у несвести. Брзо су га поново везали за санке, овај пут чвршће, и наставили низбрдо. Поново је Џон ишао напред, док се Семи држала за неки каиш који је привезала за санке. Није га пуштала ни по цену живота.

Километар касније застали су да се одморе. Гледали су дечака. Спавао је, али више није кашљао. Или је то било сасвим ретко. Семи је одахнула. Симптоми висинске болести били су све блажи са сваким метром који би прешли низбрдо. Остало им је свега неколико стотина метара, можда километар, до паркинга. Онда се дечак поново закашљао. Краткотрајно побољшање као да је нестало. Овај пут се заценио. Џон је покушавао да га дозове свести, чак и да му да вештачко дисање. Семи је стајала са стране, немоћна да помогне сину. Знала је да морају да наставе. Више немају времена да га вуку на санкама. Носиће га, наизменично.
   Џон је био први. Узео је дечака у наручје и кроз сметове се пробијао ка подножју. Семи је газила по његовим траговима. Чувала је сваки атом снаге за тренутак када ће морати да преузме сина. А убрзо је стигао и тај трен. Дечак се потпуно опустио, па је био јако тежак. Семи га је једва држала. Џон је пртио стазу, док је она полако напредовала. Нису знали колико је времена прошло, када су угледали светла. Били су надомак паркинга.
   Аутомобил је упалио из прве. Десетак минута касније, били су у болници. Док су стигли, дечак се готово потпуно опоравио. Било је довољно само да сиђу на мању надморску висину. После испитивања пустили су га кући. Џон се вратио до колибе, пошто је Семи и Џефа одвезао кући. Дечак је био потпуно здрав. А мајка никада у животу није била срећнија него када га је гледала како на каучу игра игрице. Оно чему се до тада оштро противила .

Број: 3595
Аутор: Н. Б.