ПЕТКОВДАН / 7. јун 2019.

ГЛАС ИЗ РЕЗЕРВАТА

На данашњи дан 1866. године умро је поглавица Сијетл

Рођен је око 1786. године, на острву Блејк у држави Вашингтон, на северозападу САД. Пре доласка белаца (први су стигли Шпанци, 1775) у овом лепом делу света живели су индијански народи. Ловили су лососе и китове, а у унутрашњости се бавили  пољопривредом. И међусобно ратовали. У томе су им досељеници одмах помогли – донели су им „ватрену воду” и оружје, а потом и ћебад да се ноћу не мрзну. Нажалост, ћебад су била заражена великим богињама које су побиле огроман број људи.
   Као и сви освајачи, „просвећивали” су потомство староседелаца. Одводили су децу између 4 и 18 година, током зиме (такође да се не мрзну) у издвојене заједнице у којима нису смела да говоре матерњим језиком. Као и у свим традиционалним друштвима широм планете, зима је била време за окупљање породице, учење вештина потребних за живот и причање и певање старих песама о слави ратничког народа. Ова деца нису имала прилике да чују те песме и приче.
   Бели досељеници затим су изградили железницу и побили већину бизона. Преотели су и трговину кожом и крзном, и на крају понудили староседеоцима новац за откуп њихове земље. С тим да Индијанци оду у резервате и да, кад год желе, посете гробове својих ближњих.
Сијетл је био припадник племена Суквамиш. У младости је био добар ратник, али у борбама са супарничким племенима. Био је висок и крупан због чега су га бели трговци звали „Велики”. Предање каже да се његов глас чуо на километер удаљености. Имао је три сина и четири кћери. Брзо је уочио предности технологије белаца, трговине и њихове вере. И он је потписао понуђени уговор. Када му је син погинуо, 1848. године, примио је хришћанство од француских досељеника и узео име Ноје. Остатак живота Сијетл је провео у убеђивању белаца да се држе уговора који су потписали. Умро је у јединој одећи коју је имао – старој кошуљи и панталонама, у резервату у Порт Медисону.
   Дејвид Свинсон Мајнард, лекар и један од оснивача града Сијетла, био је и заговорник права Индијанаца и поглавичин пријатељ. На његов подстицај град је добио име по поглавици Суквамиша. Он је заслужан и за једину фотографију Сијетла, коју је 1865. године начинио фотограф Е. М. Самис.
   Писмо, или говор, који се приписује поглавици Сијетлу као апел белцима за поштовање права староседелаца, у великој мери је домишљање – изгубљено у преписима и преводима. За почетак, постоји једанаест верзија тог текста, не увек добронамерно записаних. Најстарије помињање потиче из листа „Сијетл сандеј стар” из 1887. године, где лекар и песник Хенри Смит доноси препис говора који је поглавица одржао 30 година раније, а Смит том приликом хватао белешке (које више не постоје).
   Савремена стручна испитивања доводе у сумњу аутентичност Смитове верзије – поглавица је говорио својим матерњим, лушусид језиком, што је неко превео на жаргон Чинука, трговачки језик придошлица и староседелаца, а затим је трећа особа превела говор на енглески. Државни архив у Вашингтону закључио је да је говор највероватније измишљен.

Чувене речи „земља не припада човеку, већ човек припада земљи” потичу са једног постера из 1972. године којим се рекламира филм „Дом” и подстиче брига човека за природу. Та верзија потом је копирана у оно што се данас може наћи као „Писмо поглавице Сијетла председнику САД” које тадашњи председник САД Френклин Пирс никада није примио. Уосталом, поглавица Сијетл није био писмен.
   Данас, од око седам милиона становника државе Вашингтон, 79 одсто чине белци, азијци 8,9 одсто црнци 4,2 одсто и индијанци 1,9 одсто, распоређени у шест резервата