Хит страна

ДВАНАЕСТ!

Неочекивани и узбудљиви заокрети у музици обележили су и протеклу годину, која је донела доста добрих албума како признатих, тако и надолазећих рокенрол уметника...

Свет није исти откако је Чак Бери 1955. засвирао „Maybellene“ и подарио нешто тако драгоцено свету рокенрола! Управо од овог света протекле године опростили су се и од сам творац рокенрола и многи уметници који су својим деловањем обележили ову најраспрострањенију (пот)културну појаву. Са светла позорница заувек су отишли: Фатс Домино, Честер Бенингтон, Крис Корнел, Грег Алман, Малком Јанг, Џорџ Јанг, Том Пети, француски „Елвис” Џони Халидеј, Томи Кин, Вејн Кокрен, Гордон Дауни, Грант Харт, Ал Жеро, Горан Костић – Коста, Џеф Николс...
   Но упркос тим, за музику трагичним догађајима, и протекле године појавило се мноштво албума који су „заблистали“ и доказали да је рокенрол једна жива твар која не престаје да расте од поштовања према прошлости и да у савезу са технолошким напретком гради узбудљиву будућност. Дванаест албума за протеклих дванаест месеци... Нека се врте и даље!

СВЕЖА ПОНУДА

   Своју будућност „AFI“ је осигурао одавно, као бенд који не може да се „задржи“ у било ком жанру. Са свежим капима крви, бенд је снимио свој најамбициознији албум у каријери „Afi: The Blood“, доказујући песмама као што су „Still a Stranger“, „White Offerings“, „Above the Bridge“ да за праве уметнике границе не постоје.
   Да су за добро расположење потребни уз неки од познатих напитака из Ирске и приказали су нам и уживо у Београду, непосредно по објављивању изванредног албума „11 Short Stories of Pain & Glory“, живахни, друштвено освешћени бостонски Ирци „Dropkick Murphys“. Сажимањем тема које сваког могу да погоде уз пригодне рефрене за певање у пабу и на стадионима, они су у своју већ замашну ниску химни уврстили и неке будуће: „Rebels With a Cause“, „Blood“, „4-15-13“. Укратко, једанаест комада за мамурлук и трежњење.
   Убитачним спојем хип-хопа, репа, њу метала и електронике заблистала је на експлозивном петом албуму „V“ храбра петорка „Hollywood Undead“. Са маскама и без њих, показали су како „музички хибрид“ може да буде и те како запаљив. Њихово деловање је документовано са најмање три прошлогодишња хит сингла: „California Dreaming“, „Bang Bang“ и „Black Cadillac“. Модерно и узбудљиво.
   Од мелодичног панк-рок звука до сопственог израза „Rise Against“ ишао је полако. Осмим студијским албумом „Wolves“ бенд је напросто експлодирао. Пролетерско ударнички, „светски бенд“, по сопственим речима, поставио је себи нове темеље песмама „Violence“, „Wolves“, „House on Fire“ и „Welcome to Breakdown“. Ова четворка из Чикага имала је годину за памћење, баш као и њихови поштоваоци након изузетног албума, што „Wolves“ свакако јесте.
   Један од бендова који је, уз „Bad Religion“, зачео „нови амерички панк-рок“ свакако је „Rancid“, квартет који и након три деценије рада не посустаје и сваким новим албумом изнова доказује како њихово оштро око може све да забележи и преточи у Молотовљев коктел. Албум „Trouble Maker“ са својих деветнаест песама прави је пример „вечите младости“ и побуне која иде уз то. Бриљантни старолетни деликвенти!
   Здраворазумску поп музику на најбољи начин приказали су „Mando Diao“ на албуму „Good Times“, исповести из душе њиховог певача Бјорна Диксгарда, који је своје патње и надања преточио у личне исповести као што су „Hit Me With a Bottle“, „All the Things“, и „Dancing All the Way to Hell“. Разоружавајући поп!

ИСКУСНА ПОНУДА

   Пионир рокенрола Чак Бери имао је припремљен албум још 2016. године. Датум објављивања се стално померао и дошао је тек после његове смрти. Ни то понашање издавачких кућа које се граниче са огавном грамзивошћу, похлепом и распродајом бола, није умањило квалитет албума којим је Чак Бери желео да прослави свој живот. „Chuck“ је суштина и Берија и рокенрола!
   Човек коме ни гиљотина не може ништа, човек који слави пет деценија присуства на сцени, отац шок-рока и даље концертно преубедљив (у шта сам наново уверио у два наврата протекле године), Алис Купер је прошле године објавио албум „Paranormal“, који може да конкурише његовим раним радовима, којима је стекао положај легенде. Вешто се играјући са „паранормалним“ темама које иду уз живот какав је, Купер је сасвим једноставно направио песме с великим „П“. Гиљотина га очигледно није повредила.
   Стара кука Пол Кук је на дан објављивања једног од најутицајнијих албума свих времена „Never Mind the Bollocks... Here’s the Sex Pistols“, у чијем је стварању бубњањем учествовао, четири деценије касније са својим „другим“ бендом „The Professionals“ објавио нови албум „What in the World“. Кроз десет пунокрвних песама и присуство многобројних гостију, као и колеге „пиштоља“ Стива Џоунса, Кук је јачином свог исказа и бубњања одаламио нови шамар запарложеном свету.
   Сличним приступом водили су се и легендарни „The Godfathers“, свесни свог места али и значаја „Кума“ у животу рокенрол подземља, оплели су по инструментима и створили спој гаражног и ритам и блуз звука непатворене снаге, бриљантни албум „A Big Bad Beautiful Noise“.
   Тотално другачији, болно искрен, са гитаром у руци и гласом спремним да разоружа свакога, након паузе огласио се и Крис Риа. „Road Songs for Lovers“ још један је пример како патина животног искуства може да се преточи у опчињавајуће песме.
   У категорији „Сам у кући”, једнако успешан као и Меколи Калкин у истоименом филму, чувени гитареро Џорџ Торогуд сам је гитаром и гласом сирово показао колико му музика значи. Учинио је то на упечатљив начин. „Party of One“ његова је игра, а уједно и и доказ поштовања према коренима рокенрола.
   Музичкој заоставштини су се протекле године обратили, свако на свој начин, и Ван Морисон албумима „Roll With the Punches“ и „Versatile“, Боб Дилан са „Triplicate“, „Krokus“ са „Big Rocks“ и „Motorhead“ посмртном компилацијом „Under Cover“, доказујући да добре песме као и приче остају за сва времена, постајући легенде. Можда ће и поједине од овде поменутих са набројаних албума из 2017. године стећи такав углед, али, за сада, нека се 2018. припреми...