Није него

ДРВО КОЈЕ ПОСЕДУЈЕ САМО СЕБЕ

Причу о невероватном белом храсту у Џорџији, САД, поменуо је и гласовити господин Рипли у својој још гласовитој рубрици

Крајем још оног тамо века, давне 1890. године, у једном америчком часопису у држави Џорџија, изашао је текст који казује како је извесни Вилијам Хенри Џексон својевремено био изузетно везан за једно дрво. У тој причи он се присећао лепих дана дечаштва проведених под његовом крошњом, а пошто је приметио да се градић у коме је живео разраста и размахује, решио је да мора да га спасе секире каквог дрвосече. Како? Онако како то дотад нико није учинио. Одлучио је, да би спасао дрво, да тапију о власништву дела земље око корења поклони управо – дрвету. Белом храсту (Quеrcus alba). По различитим причама, које су се касније гранале, то се догодио између 1820. и 1832. године.
   Текст на тапији, по новинском тексту, исти онај који је почетком 20. века уклесан на плочу додату поред поносног храста гласио је, мање-више, овако:
   „Ја, В. Х. Џексон из округа Кларк, с једне стране, и храстово дрво... из округа Кларк с друге стране... због велике симпатије коју осећа према дотичном стаблу, и његове велике жеље да га очува, преноси овим путем сву власност на наречено стабло коме припада и околно земљиште у кругу од осам фута од њега...”



   Не зна се да ли је прича о стаблу заиста део месних легенди или се завртела поменутим новинским текстом , али је његов писац тврдио како је у то време још било живо неколико људи који су памтили тај догађај, а он је, новинар, видео тапију.

По катастарским изводима, дрво не поседује себе јер, чак и по англоамеричком, прецедентном праву, таква тапија се не би сматрала важећом. Али у књигама стоји да се дрво налази у оквиру „права пута” или „права проласка” на тој парцели на којој је укњижено. Право проласка је право да се прође по нечијој, одређеној земљи да би се дошло до и са неке друге земље, те се, практично, сматра да дрво није на приватној земљи која је око њега, већ да припада општем, јавном добру (као бицилистичка стаза или ауто-пут кроз нечије имање), и стога, локалне власти и власници имовине око дрвета заједно одржавају дрво, док му права чува клуб – Атенски баштенски клуб младих дама.
   Иако је, с правне тачке гледишта, Дрво Које Поседује Само Себе бесмислено име, у јавности и међу туристима је баш тако познато. Тамошње становништво га је, с друге стране, одувек звало „Џексон Оук” – Џексонов Храст.
   Упркос покушајима почетком 20. века да се оно очува – Џорџ Фостер Пибоди, амерички банкар и филантроп, је, на пример, дао да се наспе земља на оголело корење, и платио да се постави мермерна плоча с горе поменутим натписом, као и да се дрво огради мермерним стубићима и ланцем – ни то, ни неки каснији покушаји нису спречили да једна јака олуја 1942. године сломи старо, већ црвоточно стабло. Када је пало, израчунато је да је било високо преко 30 метара и, процењивало се, старо између150 и 400 година. Ограђени простор био је празан наредне четири године.

Тада је Данмагил, син једне од чланица горепоменутог Баштенског клуба предложио да нађе замену дрвету. Испоставило се да је неколико мештана гајило саднице од жирова тог „првобитног” храста. Убрзо је из дворишта једног од њих ископана садница, пригодно названа Син Дрвета Које Поседује Само Себе, и успешно пресађена на место старог храста. И, пошто је потомак дрвета коме је првобитно завештано власништво над собом, наследило је власништво и све повластице које иду уз њега.
   Дрво се, не треба да чуди, неколико пута појавило у чувеној Риплијевој рубрици „Веровали или не”. Не виђа се сваки дан да два нараштаја дрвета поседују земљу на своје име! Сваки од ових догађаја обележен је бронзаним плочицама додатим на ону мермерну која је остала и након страдања првог дрвета. Да ли је  господин Џексон заиста желео да на тај начин сачува ово дрво или је, можда, писац оног новинског текста вештим испредањем легенде то измислио, то никад нећемо сазнати. Али, да Син Дрвета Које Поседује Само Себе и даље самоуверено газдује над собом, и ужива у туристичким посетама, може се и данас уверити свако ко успе да се склони у његову хладовину или се, с погледом издалека, баци на претраживање „Гуглове” мапе, бар док не прође ова пошаст која нас је оставила код куће.