Забавников ЗОО

ДРЕВНА ЗУБАТА ПОДМОРНИЦА

Британски научници недавно су утврдили величину мегалодона, дивовске праисторијске ајкуле.

Име морске немани која се сматра једном од највећих грабљивица која је икада живела на нашој планети у преводу с грчког значи – велики зуби. Модел застрашујућих чељусти, са зубима већим од људске шаке, данас може да се види у Америчком музеју природњачке историје у Њујорку. Међутим, научници су претходних деценија правили разне претпоставке о правој величини праисторијске ајкуле која је господарила морским дубинама пре око 23 милиона година, а изумрла пре 3,6 милиона година.
   Палеонтолог Клифорд Џеремаја 2002. године успео је да нађе најкрупније фосилне остатке мегалодона. Научници су тада утврдили да је његова највећа дужина достизала 16 и по метара. Уследило је још стручних мерења, као оно које је спровео јапански професор Кеншу Шимада. Према његовим резултатима, мегалодон је можда могао да нарасте и до 18,8 метара. Било је и претпоставки да је дужина премашивала 20 метара, али оне нису биле научно утемељене.
   Верује се да је, захваљујући најновијем истраживању стручњака са Универзитета у Бристолу и Универзитета Свонзи у Велсу, коначно откривена права величина древне немани, укључујући и пераја. Научници су користили посебан математички поступак који је подразумевао упоређивање са живим рођацима мегалодона. До сада је упоређиван само с великом белом ајкулом, али овога пута у анализу је укључено још пет врста, између осталих мако ајкула и кучина. Најпре је било важно да се види да ли ове савремене врсте мењају пропорције тела током одрастања. Како је установљено да то није случај, могли су да наставе са прорачунима и мерењима.
   Резултати објављени у часопису „Сајентифик рипортс” показују да је џиновска риба била дугачка око 16 метара, реп јој је био дужине око 3,85 метара, глава око 4,65 метара, а леђно пераје високо око 1,62 метара, отприлике као одрастао човек. Због дивовске величине, удружене с одличним пливачким способностима и моћним чељустима, мегалодон је имао велики избор на трпези, од ситнијих риба, преко морских корњача, фока, делфина, мањих китова па до других ајкула.
   За Џека Купера с Универзитета у Бристолу, као и за остале научнике који су учествовали у истраживању, добијени резултати сматрају се изузетно великим успехом. Посао свакако није био једноставан, јер, иако је мегалодон риба чији су остаци нађени у најразличитијим крајевима планете, то су углавном били зуби и делови кичме, па су само на основу њих могле да се праве претпоставке о његовој стварној величини. Зато је и било потребно толико времена и покушаја. С обзиром на то да је мегалодон, као и остале ајкуле, био животиња с хрскавичавим скелетом, многе остатке појео је зуб времена, тако да за савремену науку није остало много тога на располагању.

Према сачуваним документима, када су људи током ренесансе почели да наилазе на зубе дивовске рибе заробљене у стенама, нису имали појма о којој животињи је реч. Неки су веровали да су то окамењени језици или зуби змајева и огромних змија. Ово тумачење оповргао је дански природњак Николас Стено (1638–1686), који се сматра пиониром анатомије у геологији.
   Проучавајући главу велике ајкуле 1667. године, приметио је велику сличност зуба управо са неким окамењеним предметима нађеним у стенама. Тада је и почео да заступа становиште да су то зуби античке ајкуле, некада закопани у блату или песку на дну мора, а затим се на сувом образовала стена. Открића су се нашла у његовој књизи „Сецирана глава ајкуле”, где је и цртежом приказао главу мегалодона.