Злочин под велом здравља

ДОКТОРКА СМРТ

Верује се да је америчка надрилекарка почетком 20. века убила неколико десетина пацијената терајући их да посте до смрти

Странице новина широм САД 1912. године биле су пуне написа о Линди Хазард (1867–1938). За неке од њих дала је изјаве, претећи да ће жустро да се брани на суду и да се истином супротстави свима који су је оптуживали за гнусна дела:
   „Доста су се играли са мном, на реду је мој потез.”
   Жеља јој се није испунила. Није добила прилику да седне на клупу за сведоке и изнесе оно што је намеравала јер јој бранилац није дозволио. Сматрао је да је боље да неко ко је оптужен за за убиство не проговори ни реч пред разјареном публиком у судници. Вероватно је био у праву.
   Када је почело да се копа по прошлости његове клијенткиње, откривене су лажи, преваре, окрутност према пацијентима и још много тога што не би смело да се нађе у биографији било ког часног лекара. Јер Линда Хазард је била лекар, или се бар свим силама трудила да људе убеди да јесте. Неке од оних који су поверовали то је коштало живота.

Лекар без дипломе

   Рођена у Минесоти као Линда Лаура Барфилд, ова будућа преваранткиња још у младости је имала жељу да се бави медицином, али, ако је икако могуће, да прескочи студије. Најпре се удала када је имала 18 година, родила двоје деце и после кратког времена напустила породицу да би се посветила жељеном позиву. Завршила је занемарљиву обуку за медицинску сестру, међутим, њен главни циљ био је да отвори приватну ординацију.
   Без дипломе то не би могла да оствари да није било „рупе” у закону која јој је дошла као поручена. Наиме, једна клаузула у закону омогућила је неколицини „лекара” који су се бавили алтернативним начинима лечења (заправо надрилекарством) да добију дозволу за рад. Тако је Линда Хазард имала среће да прибави потребне документе у држави Вашингтон.
   Њена титула гласила је „специјалиста за пост”. Укратко, новопечена лекарка чврсто је веровала да је корен свих болести у храни, нарочито ако се претерује у јелу. Онда би, према њеном „стручном” мишљењу, најбоље решење било да се оброци знатно смање или, како ће се показати у каснијим случајевима, готово потпуно укину.
   Прву жртву нашла је 1902. године, одмах после развода. О пацијенту није сачувано много података. Зна се да се придржавао поста који му је Линда преписала и да је врло брзо преминуо. У извештају са обдукције забележено је да је узрок смрти – изгладњивање. Иследник је посумњао да ту нису чиста посла и захтевао је да се спроведе озбиљнија истрага о околностима под којима је лечен. Утврђено је и да је са тела преминулог нестало неколико комада вредног накита. Полиција је испитала лекарку, али, како су њена објашњења била нејасна и двосмислена, а није било ни довољно доказа, цела ствар је заборављена.

Дивљи висови

   Убрзо после немилог догађаја Линда Барфилд срела је мушкарца из снова: алкохоличара, варалицу и лопова Самјуела Кристмана Хазарда. Будући супруг завршио је Војну академију Вест Поинт одакле су га врло брзо отерали јер је проневерио новац из војног фонда. Женио се два пута, али се само једном развео, па је тако, када се венчао са Линдом, оптужен за бигамију, због чега је морао да одлежи у затвору две године.
   Нова супруга га је стрпљиво чекала и, чим је пуштен 1906. године, отворила је ординацију у Сијетлу. И поред тога, халапљивом пару превараната увек је недостајало новца. А како је Линда Хазард већ испробала свој смртоносни начин лечења, одлучила је да настави тамо где је стала. Један изгубљени живот није значио да није довољно стручна. Заправо, она је била чврсто убеђена да је пост једини пут ка оздрављењу. О томе је написала и две књиге. Само је било потребно да нађе место где ће привући богатије пацијенте.
   Нашла га је недалеко од Сијетла. Град Олала, смештен у округу Китсап у савезној америчкој држави Вашингтон, место је које данас не привлачи нарочиту пажњу. Оронуле зарасле куће остале су као споменици некадашњих времена када су овде фармери, дрвосече и рибари напорно радили како би омогућили својим породицама пристојан живот. Међутим, почетком 20. века Линда Хазард се побринула да се о Олали говори широм земље. Баш ту отворила је „Дивље висове”, санаторијум где су људи долазили на оно што је назвала „терапеутски пост”.

Нове жртве

   Предност надрилекарке била је у томе што је имала дар да говором и допадљивошћу обрлати већину људи да јој поверују. Њена терапија била је једноставна – што мање јела, то боље здравље. А то је углавном подразумевало да пацијенти добију мало чорбе од парадајза и још мање сока од наранџе. Изгладњивање је могло да траје данима, недељама или месецима, у зависности од тежине болести.
   Било је питање дана када ће неко од несрећних људи издвојених у Олали да изгуби живот због неухрањености. Десило се то 29. фебруара 1908. године. Богата норвешка досељеница Дејзи Мод Хегланд преминула је после 50 дана поста, остављајући за собом трогодишњег сина. Од смртоносне дијете затим су настрадале Ајда Вилкокс, Бланш Тиндал, Виола Хитон, Мод Витни.
   Можда се до тада неко и запитао шта се ког ђавола дешава у санаторијуму, али никоме није пало на памет да дигне узбуну. Све до 1911. године када је после тронедељног лечења преминуо имућни грађевинац Ерл Едвард Ердман. Када се сазнало о овом догађају у новинама „Сијетл дејли тајмс” освануо је наслов: „Докторка убила још једног пацијента”. Иако је без увијања названа убицом, то није било довољно да се заустави.
   Невоља је била у томе што су појединци из клинике излазили чудесно излечени, па су хвалили Линду Хазард као врхунског стручњака и препоручивали је рођацима и пријатељима. Наравно, то што су се враћали без тегоба није имало никакве везе са чорбом од парадајза. Становништво из околине ипак није могло да остане немо на призоре људских сподоба које су се са лечења враћале сабласно мршаве, испијених лица и без трунке енергије, па су „Дивље висове” прозвали „Изгладнели висови”.

Устаљени образац

   У случајевима који су се трагично завршили могао је да се утврди узнемирујући образац. Пацијенти су смештани у становима у Сијетлу или у Олали, без додира са спољашњим светом. Линда Хазард била је строга и није прихватала непослушност, па су се многи плашили да прекину пост чак и када су били на измаку снага. Осим наплаћивања терапије, од многих је успела да узме још новца, накита и вредносних хартија, наводно да би их чувала у сефу. Неки су јој давали пуномоћје да располаже њиховом имовином. Након смрти у обдукционим извештајима увек је писало да је изгладњивање узрок смрти пацијента. Осим када је Линда Хазард сама радила аутопсије. Тада би већ измислила неки други узрок.
   Само један случај није се уклапао у овај шаблон. На имању Хазардових 1909. године нађено је тело Јуџина Стенлија Вејклина у стању распадања. Син британског лорда имао је рану од метка на лобањи и у прво време се веровало да је у питању самоубиство. Линда Хазард није марила за његову смрт већ је одмах позвала Вејклиновог адвоката да би тражила новац за плаћање погребних услуга. Када је за трагедију сазнао британски вицеконзул, његова претпоставка била је да је брачни пар убио двадесетшестогодишњака када су сазнали да није ни приближно имућан колико се могло очекивати од сина једног лорда.
   За разлику од Вејклина, Доротеа и Клер Вилијамсон биле су богате. Поред тога, биле су познате као младе жене склоне хипохондрији, усредсређене на физичко здравље до те мере да су налазиле тегобе тамо где нису постојале. Чим су прочитале брошуру о терапији постом, одлучиле су да је пробају. Докторка је сестре сместила у стан у Сијетлу где су биле под надзором медицинске сестре. Као и сви претходни пацијенти, живеле су на супама од поврћа, уз редовно клистирање и масаже. Линда их је посећивала да би пратила напредак, али и да би се распитивала о њиховим поседима и банковном рачуну.

Сестринске муке

   После два месеца сестре су смршале до непрепознатљивости, а ни душевно стање им није било боље. Када су по њих дошла амбулантна кола да их превезу у Олалу, већ су биле у бунилу. Чак и тада Линда Хазард размишљала је само о новцу. Доротеа је била без свести, али је успела да убеди Клер да дрхтавом руком потпише додатак тестаменту према ком санаторијуму месечно треба да се уплаћује 25 фунти. Такође, у документу је наведено да у случају смрти жели да њено тело буде кремирано, и да за то мора да се побрине нико други до жена која ју је упропастила.
   Након месец дана боравка у Олали, некадашња дадиља сестара Вилијамсон Маргарет Конвеј добила је телеграм да допутује што пре. По доласку су је обавестили да је Клер мртва, а да је Доротеа – потпуно луда. Маргарет је била запрепашћена када је видела преживелу сестру. Изгледала је као скелет који једва хода, али осим потпуне исцрпљености није показивала знаке лудила. „Санаторијум” је била најобичнија барака у којој је Доротеа полако умирала од глади.
   Приликом првог сусрета молила је дадиљу да је одмах одведе одатле. Већ сутрадан се предомислила, тврдећи да јој терапија много помаже. Срећом, током прославе 4. јула, Дана независности САД, Маргарет Конвеј имала је прилику да види и остале пацијенте који су били подвргнути чудотворном лечењу. Бар двоје њих јој је пришло са молбом да их избави, тврдећи да их држе против њихове воље. За то време Линда Хазард шеткала се около у омиљеној свиленој хаљини преминуле Клер Вилијамсон.
   Након што се уверила у све ужасе места на које је дошла, Маргарет Конвеј се суочила са докторком и обавестила је да води са собом преживелу сестру. Линда Хазард се успротивила тврдећи да поседује документа по којима је она Доротеин законски старатељ, те да ће остатак живота провести са њом. Осим ако јој не плате две хиљаде фунти. Толико је износила откупнина да би се спасао један готово уништен живот. У Олалу је зато допутовао и ујак који је успео да договори мању суму за исплату. Када су Доротеу коначно ослободили, није имала више од 30 килограма.

Обелодањени злочини

   Када се млада жена опоравила и испричала кроз шта је све прошла за неколико месеци, у августу 1911. године надрилекарка је коначно ухапшена. Извештаји о ужасима који су се дешавали у њеној ординацији и клиници данима су објављивани у новинама. Линда је на све то одговорила да је цела оптужница подигнута зато што су људи завидели њеном успеху. Чак и у затвору захтевала је да јој се обраћају са „докторка Хазард”.
   Остало је неколико оданих људи из њеног особља и „излечених” пацијената који су на суду покушали да је одбране. Али то није помогло јер је тужилац у рукама имао документа која су сведочила о томе каквим се све прљавим пословима бавила. Била је ту и кривотворена белешка у дневнику Клер Вилијамсон, по којој је, наводно, пацијенткиња из захвалности поклонила лекарки своје дијаманте.
   Линда Хазард осуђена је на казну од две до 20 година затвора за убиство Клер Вилијамсон. У јавности се до тада увелико причало да је жртава било много више. Неки историчари верују да је неколико десетина људи страдало због њеног чудотворног лечења. Зато се не може рећи да је правда била задовољена, а Линда Хазард одлежала је само две године.
   Било је јасно да не може више да се бави медицином у Вашингтону па се са супругом преселила на Нови Зеланд. Није одустајала од свог животног позива. Наставила је да ради као лекар и објавила другу књигу о предностима поста. И успут зарадила приличну своту новца. У новом окружењу мало ко је могао да зна за њену ужасну прошлост.
   Ипак, нешто ју је вукло да се врати на место злочина. Године 1920. поново је била у Олали. Отворила је нови санаторијум који се овога пута звао „Школа здравља”. Радио је до 1935. године када је потпуно уништен у пожару. А Линда Хазард је на крају завршила како је и заслужила. Покушала је да се излечи постом и – умрла од глади.