За читање и уживање - Итало Калвино

ДЕВОЈЧИЦА ПРОДАТА С КРУШКАМА

Hекада је један човек имао крушково дрво које му је сваке године давало четири корпе плодова. Али, једне године дрво му роди само три и по корпе, а краљу је морао да преда четири. Не знајући како да попуни четврту корпу, он у њу стави своју најмању кћерку, па је прекри крушкама и лишћем.

Корпе однесоше у краљеву оставу, девојчица се откотрља заједно с крушкама, сакри се и остаде тако у остави. А немајући шта друго за јело, она је грицкала крушке. После извесног времена слуге приметише да се гомила крушака смањује, а наиђоше и на огриске.

– Мора да је ту неки миш или кртица па нам грицка крушке – рекоше они. – Требало би да претражимо.

И, претурајући међу сламом, нађоше девојчицу. Казаше јој:

– Шта ћеш ти овде? Пођи с нама и бићеш служавка у краљевој кухињи.

Девојчицу назваше Крушкица. Била је тако вешта да је за кратко време научила да ради све послове боље од краљевих служавки и толико љупка да су је сви заволели. Краљев син, који је био њених година, стално је проводио време у друштву Крушкице. Међу њима се роди снажна наклоност...

Како је девојчица расла, једнако је расла и завист других служавки. Најпре су ћутале, а затим почеле да траже начин да јој науде. Тако су заподенуле причу да се Крушкица хвалила да ће отићи и украсти вештичје благо. То оговарање стиже до краљевих ушију и он је позва и упита је:

– Да ли је тачно да си се хвалила како ћеш ићи да узмеш вештичје благо?

– Не, то није истина, Света круно. Ништа ја о томе не знам – одговори Крушкица

Итало Калвино (1923–1985) био је италијански књижевник, новинар, есејиста, фолклориста и књижевни критичар. Најпре га је прославио роман „Стаза до паукових гнезда” (1946), продат у чак 6000 примерака. У наредној деценији објављена је његова трилогија „Наши преци”, коју чине романи „Преполовљени виконт” (1952), „Барон на дрвету” (1957) и „Непостојећи витез” (1959). Седамдесетих година пак писао је своја најзначајнија дела – „Невидљиви градови” и „Ако једне зимске ноћи неки путник”. Био је најпревођенији италијански писац свога времена.
 

Али, краљ је био упоран:

– Рекла си то, а дате речи можеш да се држиш! – рече, па је избаци с двора.

Девојчица је знала да јој нема повратка док не нађе и не донесе то благо. Ишла је и ишла и напослетку се спустила ноћ. Крушкица наиђе на јабуково дрво, али продужи. Наиђе и на бресквино дрво, али не застаде. Стиже до крушковог дрвета, попе се међу његове гране и ту заспа.

Ујутру у подножју дрвета виде једну бакицу.

– Шта радиш ту горе, лепа девојчице? – упита старица.

Крушкица јој исприча у каквој се невољи нашла. Бакица јој рече:

– Ево ти килограм масти, килограм хлеба, сламе и само иди напред.

Крушкица јој најтоплије захвали и настави пут. Дође тако и до места на ком се налазила једна пећ. Ту су биле три жене које чупају косу и њоме чисте пећ. Крушкица им даде сламу и оне узеше да метлају пећ, па је пустише да прође.

Ишла је и ишла и стигла до места на ком су била три овчарска пса која лају скачући на људе. Крушкица им баци килограм хлеба и они је пустише да прође.

Ишла је и даље, па дође до реке којом тече вода црвена као крв. Није знала како да је прескочи. Али, бакица је саветовала шта треба да каже и она рече:

– Речице, лепа речице,

кад у журби не бих била,

попила бих те три чашице!

На те речи река се повуче и пропусти је.

С друге стране реке Крушкица угледа један од најлепших и највећих двораца на свету. Али, врата на дворцу отварала су се и с треском затварала таквом брзином да нико није успевао да уђе. Крушкица затим машћу подмаза шарке, па врата кренуше полако да се отварају и затварају.

Кад уђе у дворац, на једном сточићу угледа сандук с благом. Само што га узе с намером да крене, а сандучић поче да говори:

– Врата, убијте је! Врата, убијте је!

А врата ће њему:

– Не, нећемо је убити јер нас толико дуго нико није подмазао сем ње!

Крушкица стиже до реке, а сандучић ће:

– Реко, удави је! Реко, удави је!

А река одговори:

– Не, нећу је удавити јер ми је рекла „речице, лепа речице”.

Дође до овчарских паса, а сандучић ће:

– Пси, поједите је! Пси, поједите је!

А пси узвратише:

– Не, нећемо је појести јер нам је дала килограм хлеба!

Прође и крај пећи:

– Пећнице, опеци је! Пећнице, опеци је!

А жене повикаше:

– Не, нећемо је опећи јер нам је дала сламу и тако смо сачувале своју косу!

Чим се приближила кући, радознала Крушкица пожеле да види шта је у сандучићу. Отвори га и из њега истрча кокица са златним пилићима. Растрчали су се тако брзо да нико није могао да их стигне. Крушкица потрча за њима. Прође поред јабуковог дрвета и не нађе их. Протрча поред бресквиног дрвета и не нађе их. Дотрча до крушковог дрвета, а тамо стајаше бакица с прутом у руци. Извела је на испашу кокицу са златним пилићима.

– Пи, пи! – рече бакица и кокошка с пилићима уђе у сандук.

Враћајући се кући, Крушкица виде како јој у сусрет иде краљев син.

– Кад те мој отац упита шта желиш за награду, ти реци да хоћеш корпу угља из подрума.

На самом прагу краљевог дворца стајале су служавке, краљ и дворјани. Крушкица предаде краљу кокошку са златним пилићима.

– Тражи заузврат шта желиш – рече јој краљ – и ја ћу ти дати!

– Желим корпу угља што лежи у подруму! – одговори она.

Дадоше јој корпу угља, а из ње искочи краљев син, који се сакрио унутра. Краљ је, разуме се, био срећан што ће се Крушкица удати за његовог сина.