За читање и уживање - Дејан Стојиљковић

Д’АРТАЊАНОВА СМРТ

Постојим на најбољи начин на који умем.

Ијан Кертис

Те вечери је температура пала на минус тридесет. Али Саши је било свеједно. Прсти на његовој десној шаци већ су били смрзнути. Баш као и залазеће сунце са оне стране напуклог прозорског окна које је обложио крпама.
   Из Комитета су јавили да је следовање хлеба смањено на сто двадесет и пет грама. А ни њега није било много. Стизао је у град војним транспортима преко залеђеног језера. И правили су га од свачега. Најбољи је био онај од буђавог жита извученог са потопљеног бродовља у луци, али није био лош ни онај од јутених врећа за брашно...
    Свакако бољи од оног који је прављен од зоби и прашине пометене с пода.

Саша није видео ниједну векну хлеба недељама. И док се спремао да изађе, чуо је сусеткину кћи у стану до свог како свира клавир. Рахмањинов. Како јој успева да покрије све те интервале својим промрзлим прстима?
   Њена мајка, професорка књижевности у пензији, погинула је прошле недеље док је прала веш на улици. Авионска бомба ју је разнела у парампарчад.
   Немачка артиљерија деловала је по граду сваког дана, у правилним размацима које је одредила германска педантност и свирепост. Бомбе су падале на Лењинград пре подне – између осам и девет и између једанаест и дванаест, по подне – између пет и шест, увече – између осам и девет. Као да топовским батеријама и ескадрилама бомбардера нису командовали људи, већ су биле део неког изопаченог али прецизног механизма. Попут очевог сата, који је носио у унутрашњем џепу похабаног капута и који је стао 20. новембра 1941. тачно у 18 минута до подне.

Али Саши је било свеједно. Он је силазио спрат по спрат, лагано, да додатно не умори већ уморно тело. И могао је да чује господина Богатирјова како каже својој жени:
    „Како не видиш? Немци... Послали су на нас најстрашију од свих војски... Глад.”
    И могао је да види девојчицу крај прозора у високом приземљу, како стеже парче дрвета којем је неко нацртао очи, нос и неубедљив осмех. И могао је, такође, да види како она гледа у њега, кроз њега, и каже:
   „Назарови су мртви. Тања је отишла. И ја ћу ускоро... И ти... Сашењка. И ти ћеш отићи.”
   Њен отац, који је јуче сахранио њену сестру, изашао је, узео је за руку и увео у стан. Застао је на прагу. Крупне очи су му грозничаво искриле.
   „Немој палити шибицу”, промрмљао је суво. „Платио сам целу једну рубљу за то палидрвце.”
   У приземљу комшика је кувала деци чорбу од саструганих тапета, смрад се ширио целом зградом, са чијег крова су одавно нестали голубови. Баш као и вране, врапци и галебови. У граду више није било ниједног пса нити мачке. Осим оног олињалог малтезера кога је у гарсоњери крај вешернице чувао матори Сорокин. Хтели су да му га украду, али је припретио збројовком сваком ко уопште и помисли на тако нешто.
   Његов пас био је једини живи кућни љубимац у Лењинграду. На крају су их нашли мртве. Обојицу. Сорокина су сахранили, а пса појели.
    Саша је дошао до излазних врата зграде и положио руку на ледену кваку. Осетио је на длану ујед хладноће, стегнуо зубе и гурнуо. А доле, на улици...
   Снег пада, снег пада, снег пада... На лешеве што, смрзнути попут његових прстију, укочени у гротескним позама у којима их је смрт затекла, чекају, као на некој уклетој станици, да их покупе и стрпају у саонице. И да их одвезу на периферију, где ће их сахранити у кратерима од бомби.

Погледао је у зид полусрушене зграде преко пута. На њему је неко црвеном фарбом исписао:
   ТРОЈА ЈЕ ПАЛА, РИМ ЈЕ ПАО, ЛЕЊИНГРАД НЕЋЕ ПАСТИ.
   Иза тог зида су дрворедима оцртане авеније, у сваком од стабала, па и оном најмањем, ћути стотине металних шрапнела. Питао се понекад: да ли дрвеће осећа бол? Онако како га он осећа? И нема везе да ли напољу пада снег или падају бомбе. И нема везе да ли су шрапнели од артиљеријских граната и авионских бомби у теби или у сасушеним платанима поред којих пролазиш сваког дана.
   Бол... Бол остаје. Он се не мења. Када си гладан. Када си сит. Исто је. Боли.
   У позориште је стигао на време. Тачно када је почео нови артиљеријски напад. Могао је да навије џепни часовник по њему, да је овај којим случајем радио. На северном зиду зграде театра писало је:
   ГРАЂАНИ ЛЕЊИНГРАДА, ОВА СТРАНА УЛИЦЕ ЈЕ НАРОЧИТО ОПАСНА ТОКОМ АРТИЉЕРИЈСКИХ БАРАЖА.
   Ушао је унутра и кренуо степеницама до гардеробе. Доле у углу, Јевгениј Галибин, првак и спикер на радију, за кога се причало да је полудео откада су му у ватри страдали жена и син, рецитовао је нечије стихове:
   „Куцасмо на врата најмрачнијих одаја Пакла. Гурнути до границе, нађосмо себе унутра. Гледасмо, скрајнути, како се сцене нижу... И видесмо себе... као никада пре.”
   Потапшао га је по рамену и наставио даље.

Дејан Стојиљковић (Ниш, 1976) прозни је и драмски писац, филмски и стрип сценариста. Објавио је више романа, међу којима су најпознатији „Константиново раскршће”, „Дуге ноћи и црне заставе” и „Каинов ожиљак” (писан у четири руке, с Владимиром Кецмановићем). Добитник је престижне књижевне награде „Милош Црњански”, као и награде за дечју књижевност „Доситејево перо”.
   Његова прозна дела преведена су на осам страних језика. Један је од сценариста телевизијске серије „Сенке над Балканом”. Спада у ред наших најчитанијих савремених писаца.

Чуо је Галибина иза себе како говори; није имао снаге да се осврне.
   „Реци ми, Саша... Ко нам је већи душманин? Хитлер или Стаљин?”
   „Немој да си икад више поставио то питање”, рекао је и даље окренут леђима.
   „Зашто?”, био је упоран полулуди глумац.
   „Зато што те неко може чути.”
   „И шта онда? Пренеће то што сам рекао комесарима који се опијају и ждеру печене патке и кавијар, горе, у Комитету? Они више немају власт над нама, Саша... Јер немају више шта да нам узму.”
   Саша је наставио даље и дошао до врата своје гардеробе. Ушао је лагано и у њој затекао Дарју, костимографкињу на привременом радном месту чистачице и реквизитера. Седела је у углу, смрзавала се и читала књигу.
   Када га је видела, устала је, као да је ушао генерал. Књигу нежноплавих корица и даље су стезали њени дуги, од глади испошћени прсти.
   „Кажу да величину уметника можеш да измериш по томе колико разуме људску патњу”, рекла је тихо.
   Није одговорио ништа. Није имао снаге. Само је пришао чивилуку на коме је био костим и почео да се свлачи.
    „Пази на тај дрвени мач, то је једини који имамо”, рече Дарја негде иза њега. „Са осталима смо подложили пећи.”
   Затим је додала, тишим, нежнијим гласом:
   „Пожури. Публика не сме да чека.”
   „А куда ће то публика да оде?”, узвратио је гласом без снаге. „На улицу? Да их побије немачка артиљерија? Кући? Да умре од глади?”

Није прошло дуго и Саша је стајао иза сцене, придржавајући се за тешку црвену завесу. Кроз прорез у њој могао је да види публику, непрепознатљиве сенке у полумраку дворане.
   На ногама су му биле дугачке чизме, уз црвено-бело-плаву униформу, боје руске заставе, за појасом је имао дрвени мач, а на глави шешир на који је било натакнуто велико пауново перо. Дарја му је на прерано остарелом лицу угљевљем исцртала браду и бркове.
   „Питам се”, рече Саша, „да ли је Д’Артањан икад био овако гладан?”
   „Није, Сашењка. Није... Јер никад није ни постојао.”
   „Дима је све ово измислио да бисмо ми имали начин да заборавимо на глад?”
   „Не знам. Можда”, њен глас је долазио однекуд издалека, провлачећи се између потмулог звука експлозија граната у позадини.
   „Можда ни Дима никад није постојао? Можда ми играмо комад који смо сами измислили?”
   „Можда, Сашењка... Зар је битно?”
   „Али... Ко? Ко је могао да смисли нешто овако ужасно?”, вртео је Саша главом у болном магновењу. „Нешто овако понижавајуће? Чији болесни ум сме тако да се игра живим људима?”
   „И мртвима. Чуо си да су људи у насељу близу луке почели да једу једни друге?”

Саша уздахну, дубоко; студени ваздух му запара плућа и он осети бол као да хиљаде оштрих ножева покушава да пробије путе себи кроз његове голе груди.
   „Госпођо Дарја”, рече помирљиво. „Ви сте мртви. Пронашли су вас прошле недеље у вашем стану. Смрзнуту. Седели сте у софи. Руке су вам биле склопљене на корицама књиге. Тургењев. Кажу да сте изгледали као да спавате.”
   „И ти би требало да заспиш”, узврати она једва чујно, готово шапатом. „Да се одмориш.”
   „Али... Имам представу да одиграм”, негодовао је Саша. „Публика... Не сме... Не сме да чека...”
   „А куда то публика може да оде?”
   Дарјино питање остаде да виси у хладном ваздуху попут авети.
   Саша уздахну још једном. Последњи пут.
   „Можда они не могу, али ја... Ја одлазим.”

* * *

   Саша Абрамов, глумац у лењинградском Позоришту глумачке комедије, умро је од глади у паузи представе, обучен у костим једног од Диминих мускетара.
   Нацистичка опсада Лењинграда трајала је 872 дана, од септембра 1941. до јануара 1944. године. Однела је два милиона људи.

Број: 3667 2022.
Илустратор: Алекса Гајић