За читање и уживање - Слободан Гиша Богуновић

ДАН ДЕВОЈЧИЦА

На Дан девојчица све девојчице овога света певају најлепше што могу

Девојчице које се зову Евојчице, построје се у Хорски ред и будно пазе на Хоровођин знак.

Али, Хорски ред Евојчица не би био то што јесте да је иједна Евојчица икада стрпљиво дочекала Хоровођин знак.

– Ево ја! – викала би прва Евојчица.

– Ево ја! – викала би друга.

– Ево ја! – викала би и трећа и, док дланом о длан, све нестрпљиве Евојчице викале би у исти глас.

А тако би и певале, свака своје, не марећи за певање других Евојчица.

То, уосталом, и није било певање, већ надвикивање, и све што је Хоровођа чуо била је галама.

– На велики Дан девојчица – опомињао их је Хоровођа – морате певати сложно, као једна!

– Хоћемо – обећале су Евојчице.

Девојчице које се зову Војчице, стану у Хорски ред и будно пазе на Хоровођин знак.

Али, Хорски ред Војчица не би био то што јесте да је иједна Војчица икада стигла на време пре Хоровођиног знака. Много тога Војчицама није допирало до памети, а понајвише то да морају стићи на време.

– Нисам могла! – правдала би се прва.

– Нисам стигла! – извињавала би се друга.

– Нисам успела! – вајкала би се трећа и, док дланом о длан, све би се Војчице правдале, а Хорски ред би стајао неуредан и бучао би као распуштени разред у време малог одмора.

– На велики Дан девојчица – опомињао их је Хоровођа – морате стићи на време, у секунд!

– Хоћемо – обећале су Војчице.

Девојчице које се зову Ојчице, стану у Хорски ред и будно пазе на Хоровођин знак. Али, Хорски ред Ојчица не би био то што јесте да је иједна Ојчица икада мислила на певање више него на Хоровођу.

Додуше, све је код Ојчица увек било савршено. О, како је лепо изгледао Хорски ред Ојчица!

Ој, како су будно пазиле на Хоровођин знак!

Ој-јој, како је милозвучно певала свака Ојчица и како су милозвучно певале све заједно!

Али, авај!

Тајна њиховог певања крила се у љубави према Хоровођи. Због њега су се све Ојчице надметале у дотеривању, у марљивости и тачности, због њега су једна другој завиделе. Хоровођа као хоровођа, није волео ниједну очајно заљубљену Ојчицу посебно, већ све Ојчице заједно и како заједно певају. Свакако зато, када би која Ојчица усред певања схватила да Хоровођа не воли једино њу већ све њих заједно и подједнако, бризнула би у плач и то би се онда, као зараза, проширило на све Ојчице које би, уместо да певају, оплакивале своју несрећну љубав.

– На велики Дан девојчица – опомињао их је Хоровођа – не смете плакати у хору, ни случајно!

– Нећемо – шмрцале су Ојчице.

Данима стојећи на балкону, девојчице Ице, као праве шпице, све су ово посматрале, ћутећи.

Као и све друге девојчице, Ице су биле постројене у Ред, али то није био Хорски ред, јер оне нису вежбале певање за Дан девојчица.

Ипак, од свих редова, Ред Ица био је јединствен по својој уређености. Иако су само ћутале, стајале и посматрале, иако нису вежбале певање уочи Дана девојчица, чинило се да ипак некако певају у себи. Ипак, нико никада није чуо Ице да певају.

А онда је коначно дошао дуго очекивани Дан девојчица.

И све тетке, и све маме, и све ујне, и све тате, и сви који су то волели, наравно и Хоровође, као и Главни Хоровођа, Хоровођа над Хоровођама, Организатор Дана девојчица, сјатише се да дочекају Дан девојчица. Све девојчице биле су спремне да певају најлепше што умеју и могу. И све девојчице, осим девојчица Ица, које су гледале ћутећи, биле су спремне да испуне обећање које су дале Хоровођама.

Али залуд! Тек што су стале у Хорски ред, Евојчице нису издржале, једна повика: – Ево ја! И, док дланом о длан, све су Евојчице певале углас колико јаче могу и сви гласови изгубише се у једној неподношљивој галами.

Војчице су заборавиле обећање дато Хоровођи да ће стићи на време. И, док је неколико Војчица певало, друге су пристизале и једна за другом се вајкале и правдале да нису могле, да нису умеле, да нису стигле.

Ојчице, иако без правог такмаца и премца, лепе као и увек, певајући милозвучно, усред песме једна за другом проплакаше сетивши се неузвраћене љубави.

Ужас! Начисто пропаде Дан девојчица, ужаснут је био Главни хоровођа, Хоровођа над Хоровођама и Организатор Дана девојчица, али му поглед случајно паде на девојчице Ице, које су га посматрале ћутећи. Тада, сасвим очајан, да барем некако спасе велики Дан девојчица, он их бојажљиво замоли:

– Да ли бисте ви, девојчице Ице, свима показале ваш беспрекорни, складни и јединствени Ред?

Без речи, Ице ћутке изађоше на бину, у миру се постројише једна до друге и једна изнад друге, некако чаробно складно, необјашњиво и унедоглед, стадоше тако да су сви били задивљени. А њихов Ред је стварно био савршен и, као такав, себи довољан. Уто, када се томе нико није надао, Хоровођа над Хоровођама иступи напред не би ли боље видео и случајно подиже руке и, наједном, као да су одувек само чекале његов знак, Ице пропеваше.

О, како су певале те девојчице! Певале су тако дивно, тако анђеоски, као да су одувек само певале, а не само ћутале и посматрале!

Певале су тако, тако заводљиво и неупоредиво да су чак и Евојчице пропевале у исти глас, да су им се чак и Војчице прикључиле на време, да су чак и Ојчице заборавиле свога старог Хоровођу и одмах се заљубиле у Главног Хоровођу, Хоровођу над Хоровођама, Организатора Дана девојчица.

И онда... Сви су певали, сви срећни постали су још срећнији, сви лепи постали су још лепши, а Дан девојчица за све девојчице света био је Диван дан.

 

Од 2008. године, по одлуци Уједињених нација, сваког 11. октобра обележава се Дан девојчица.