ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЦВЕЋЕ СПАСА

Током вожње бицикла на жену је налетео комби. Пробудила се после извесног времена у непознатој соби. Везана...

Двадесетседмогодишња Натали Бирли једва је чекала почетак августа. За тада је заказан тријатлон у близини Граца, у Аустрији. Натали се породила априла ове године, а већ у јулу полако је почела да се враћа вежбању. Тако је 23. јула решила да вози бицикл по шумским путевима изван Кумберга. Муж и син остали су код куће.
   Натали је села на бицикл и нагазила на педале. Током пре поднева нема превише људи на шумским стазама, а хладовина јој знатно олакшава посао. Прелазила је километре, радујући се што се готово није ни задихала. Издржљивост јој се готово у потпуности вратила. Спремна је за тријатлон.
  Возила је по шумској стази, повремено скретала на тежи терен па се враћала на путељак. Нигде никога. Одједном, чула је буку мотора неког возила у близини. Вероватно шумар, или нека слична служба. Звук је био све гласнији, аутомобил се приближавао. Натали је успорила. Возила ја на самој ивици пута.
   Погледала је преко рамена и угледала црвени комби. Возач није имао намеру да успори, напротив. Када је угледао жену на бициклу, као да је убрзао. Или јој се тако учинило. Натали је разрогачених очију гледала како јој се велико црвено возило брзо приближава. Помислила је да се баци у страну. Шта је с тим човеком? Зашто макар не прикочи? Бациће се, свакако је боље да се угрува него да је удари комби. Возило је додатно убрзало. Није било времена за скок. Осетила је ударац. Одбацио ју је на једну страну, бицикл на другу. Стравичан бол у левој руци. Заклела би се да је чула како кост пуца. Борила се да остане присебна. Видела је како комби кочи дижући прашину.

Натали је једва успела да назре човека који је изашао из кабине. Све је било случајно, сигурно долази да јој помогне. Једва да је успела да простење:
   – Рука!
   Возач се приближио. Приметила је да носи нешто. Некаква мотка. Можда да јој помогне, да јој веже око руке? Схватила је да је погрешила тек када се мочуга дигла и спустила на њену главу. Мрак!
   Пробудио ју је бол. Није знала колико је времена прошло. Глава јој је пуцала. Од руке је бол струјао кроз цело тело. Није успела ни да јаукне... Схватила је да су јој уста запушена, прелепљена некаквом траком. Још нешто није било у реду. Била је потпуно без одеће. Покушала је да устане. Није могла ни да мрдне. Није у питању била само рука, за коју је била убеђена да је сломљена. Била је везана за некакву фотељу. Да све то није само ружан сан?

Освртала се, повлачила везове. То јој је само наносило још већи бол. А да све буде горе, није имала појма где се налази. Видела је некакву собу, прљаву и рушевну. Стари намештај, још старији тепих. Зидови огуљени. Никада није видела нешто слично сем на филму.
   Врата собе су се отворила. У просторију је ступио мушкарац. Натали га никада раније није видела. Млатарала је главом, покушавала да се ослободи. Када је приметила да тај човек у руци држи повелики нож, батргала се из све снаге, не обраћајући пажњу на бол који ју је раздирао.
   Непознати јој је пришао. Руком прошао кроз косу. Она је измицала главу. Ипак, није могла да узмакне више од неколико центиметара. Човек је дограбио крај лепљиве траке. У једном потезу ју је стргао с уста. Натали је вриснула. Заплакала је, више од страха, него од бола. Незнанац је само стајао и гледао је, с ножем у руци. Одједном, као што се појавио, окренуо се и изашао. Натали је вриштала. Дозивала је помоћ.
   Крајичком ока могла је да види прозор. Померила је главу колико год су јој везови дозвољавали. Кроз прљаво окно видела је само грање. Изгледа да је усред шуме, или нечега сличног. Ако и успе да се ослободи, како ће да побегне са сломљеном руком. Потпуно је исцрпљена, бол је постао неиздржив. Клонула је.
   Пробудило ју је отварање врата. Натали је једва подигла главу. Гледала га је као кроз измаглицу. Сасвим довољно да схвати да је због нечега био бесан. Баш бесан. Одвезао ју је, потом подигао и однео до прљавог купатила. Ужасно је смрдело. Гурнуо ју је у напуњену каду. Натали готово да се опростила од живота. Гурао јој је главу испод површине. Већ је почело да јој се мути. Крај, то је то. Само јој је било жао што неће гледати дете како расте. Све остало, мање-више.
   Отмичар ју је извукао из воде и понео до собе. Бацио ју је у фотељу, везао јој очи. Руком стискао уста. Осетила је мирис алкохола. Покушавао је да јој сипа из чаше у уста. Пљувала је, измицала главу. Потом је овај извадио нож. Ставио јој уз грло и процедио:
   – Пиј!
   Натали је пила, ништа друго јој није преостало. Убрзо се поново онесвестила.

Дошла је свести. Сада је била у другој просторији, не чистијој од претходне, али с  огромним бројем саксија с орхидејама. Помислила је да јој је макар последњи поглед мало лепши. Потом се испред саксија испречио отмичар. И даље је стискао нож. Натали је склопила очи. Када се одважила да поново погледа, видела је тог мушкарца како седи у фотељи. Гледао је негде по соби. Једва је успела да процеди да су му орхидеје много лепе:
   – Заиста? Свиђају ти се?
   – Да, прелепе су.
   – Хвала ти, ја сам баштован.
   Натали је схватила да је то прилика коју не сме да пропусти. Вероватно једина коју ће добити. Наставила је причу:
   – Како си их одгајао?
   – То је све што имам, трудио сам се.
    Отмичар је после свега неколико реченица почео да се отвара. Без жеље и намере, сазнала је све о његовом животу. Отац му је умро, мајка је постала тежак алкохоличар, девојка га је издала и оставила. Био је пун беса. Ипак, наставила је да хвали његове орхидеје. Овај као да се још више открављивао.
    Проценила је када је прави тренутак и предложила му:
   – Хајде да се претварамо да је све ово била само незгода и да ме ти пустиш да одем?
   Уследило је неколико секунди тишине. Натали готово није могла да поверује када је чула да се отмичар слаже. А намерио је и да је врати кући. Не може да вози бицикл са сломљеном руком. Сачувао јој је двоточкаш, у комбију је.

Сат касније, Натали је била пред сопственом кућом. Тек када се одвезао  схватила је да је бицикл остао у његовом возилу. Отрчала је у кућу, замандалила врата. Позвала је мужа, овај полицију. Сат касније, специјална јединица опколила је кућу у бестрагији. Испред је био паркиран комби. Онај из кога стизао сигнал с уређаја за позиционирање на бициклу. Минут или два касније, извели су власника оронуле куће пуне орхидеја, отмичара.
    Натали Бирли се опоравила, мада ју је лом руке омео у учешћу на тријатлону. Ништа зато, биће их још. Само кад је преживела оно што је назвала „искуством сличним лошем филму” .