Хит страна

ЧЕКАЈУЋИ ЕРУПЦИЈУ

Како је један од великих романа 20. века – „Испод вулкана” – надахнуо редитеља Џона Хјустона и рокера Џека Бруса да створе сопствена ремек-дела

Џон Хјустон, један од највећих редитеља свих времена, снимио је 1983. године филм „Испод вулкана”. Снимио је, дакле, још једно величанствено дело у којем је Алберт Фини бриљирао у улози британског конзула алкохоличара Фирмина. Све је ту било како треба. И режија, и глума, фотографија, камера и атмосфера. Све. То ме сада подсети на одговор Џека Николсона саговорнику који је приметио да Николсон глуми у свим важнијим филмовима већ тридесетак година – да он не снима филмове, већ класике!
   Класике је углавном режирао и Џон Хјустон. Неколико пута су се и преклопили, Николсон и он, и ти филмови су – разуме се – опет постали класици.
   Хјустон је волео изазове, петпарачке приче, озбиљну литературу и музику, лов и жене, волео је сликарство, бурбон у великим количинама, Ирску и Мексико, дуван и волео је шуме, воде и песничење. Управо као и Малколм Лаури, творац једног од најважнијих и најутицајнијих романа двадесетог столећа. Познато је да је за основу готово свих својих филмова Џон Хјустон користио књижевне предлошке, па био то роман или приповетка, драмски комад или кратка новинска прича.
   Овога пута ухватио се укоштац са опасним делом. Знао је добро како испред себе има једно опако лудило, једну сурову, интимну повест у кошмарном загрљају са стварношћу, роман са суманутим осећањима, отворено приповедање, честитост и кретање по рубним подручјима живота и уметности. И Хјустон је успео. Направио је филм достојан претходника. А то ретко коме пође за руком. Има их тек неколико десетина, оних доиста великих редитеља који су на основу класичних дела створили скоро исто тако важна остварења, те кроз нову, филмску уметност, пронели глас изврсног изворног штива. И да, Хјустон је успео у томе више пута.

Повест о рокенролу

    Малколм Лаури је своје најбоље дело објавио 1947. године. Није дуго поживео. Био је генијалан писац али и пијаница. Врло су потресни неки његови стихови, одломци из писама или „Паклени камен” ( добар део тога је већ објављен кроз издавачку делатност „Градца”). Но, свеједно, за Лаурија се зна, он је написао ремек-дело „Испод вулкана”. У том роману ради се о последњим сатима живота Џефрија Фирмина, бившег британског конзула у једном мексичком граду на Дан мртвих 1938. године. Много тога је стало у тај роман. Ужасне, претеће ствари које су данас врло присутне и једнако опасне као и онда. А радња је заиста смештена у једну малу варош испод вулкана, једног од оних који још „раде”.
   Сада неко може упитати:
   „А какве везе има ово са овом рубриком и где је ту прича о рокенролу!?”
   Ако ћемо право, има га и код једног и другог, и код Хјустона и код Лаурија.
   Има га и на још једном месту, код Џека Бруса. А тај Џек Брус био је рокер до саме сржи свог бића. И један од највећих композитора у популарној музици. И хајде да, ако је то изводљиво, сада оставимо по страни чувену групу „Крим”, где је са Џинџером Бејкером и Ериком Клептоном оставио велики, дуговечни траг у рок музици. Њихова имена спомињаће се још дуго. Јер већ се родила нова, весела дисциплина – историја рокенрола. Признавали ми то или не, биће то све озбиљнија наука.

Опаки варвари

   Вратимо се Џеку Брусу. Његов трећи албум, након прекрасног првенца „Song for a Tailor”,1969, и наредног, дивљег, грубог, џезираног „Things We Like”, био је дивни мозаик чудесних, никада пре и никада касније толико осећајних песама на истом месту, насловљен „Harmony Row”.
   Хармони Роу је заправо била, да то тако кажемо, најдужа кућа у Глазгову, граду у којем је Џек Брус одрастао. Знате већ сви оне дуге британске куће „слепљених” зидова које заузимају неретко и обе стране улице. Само што је Хармони Ро била дужа од једне миље. Џек је порастао ту у близини. И она слика са омота албума урађена је недалеко одатле, када су Хармони Роу најзад срушили. Често су и ти Енглези били врло опаки варвари. А да није тога, не би било ни рокенрола каквог га данас знамо. Јер у суштини рок музике јесте следећа реченица: „Срушићемо све”, док је данас то: „Срушићемо већ нешто, само да видимо шта!” И – изгледа да је управо то оклевање нанело веома велику штету рокенролу.
   Џек Брус није оклевао. Направио је један од најдивљијих и најнежнијих албума у повести популарне музике. То је једна честита и природна мешавина фолка, па дивљег рока, шкотских пустара, америчких широких цеста и неке чудесне, укусне меланхолије. Та атмосфера која влада целим албумом просто је омамљујућа. Све до последње песме на плочи. Но, о томе касније.
   Џек Брус је на снимање позвао своје старе знанце из Нуклеуса, Криса Спединга на гитари, који ће постати одговоран и уважен студијски музичар, и Џона Маршала, који ће, по снимању ове плоче, прећи у славну џез-рок скупину „Софт Машин” и са њима одсвирати класике џез-рок кантерберијске сцене седамдесетих. Да, чудни су путеви рокенрола. Џон Маршал је у бенду наследио настрадалог бубњара Роберта Вајата који се, накратко, повукао из света музике. По несрећи и по уласку у инвалидска колица, Вајат је створио неколико истинских ремек-дела које свакако газе ону комичну границу између популарне и озбиљне музике. Наравно, најпре мислим на плочу „Rock Bottom”. Но, о томе неком другом приликом.
   Брус је на свом албуму певао и свирао све остало, бас, чело, клавир, хармонику и верујем још понешто. Текстове је начинио „четврти члан групе 'Крим'”, луцидни Пит Браун. Истина је и следеће: никада није писао лошије, а опет, ту се налазе и неки његови најбољи стихови. Али исти тај Пит Браун има кредит који се не може лако потрошити. Написао је он и неке од најлепших песама у рокенролу. Само ћу поменути „Тему за замишљени вестерн”, са првог Брусовог албума, а коју су ускоро обрадиле опаке рок скупине, попут „Колосеума” или „Маунтин”. Ови други свирали су ту нумеру на Вудстоку и то извођење било је величанствено. Неки зналци кажу како је то био зенит тог фестивала.

Недоступни Брус

   Сам Џек Брус у више наврата рекао је да му је управо ово најличнија и најдража плоча. Исто то потврдио је и његов пријатељ Питер Браун. И то се види, наиме, чује из сваког тона. Тај албум је на тренутке сетан, затим еуфорично срећан, да би, кроз неколико врсних соло деоница, улетео у меланхоличне лавиринте и вриштећи, искорачио из њих. Савршенство. А онда, на концу албума, долази, јасно, и та фамозна завршна песма којој је сваки бенд или самостални извођач, у то доба, прилично посвећивао пажњу.
   И она је, баш у овом случају, била потпуно супротна од остатка снимљеног материјала, а опет, на неки волшебан начин, и сагласна. То су дивни трикови највећих мештара. Песма се зове „Consul at Sunset”. Није тајна, али лепо је знати како је Џек Брус био образован и начитан човек. Није, наравно, ни тајна како је био велики поштовалац прозе Малколма Лаурија. Брус је, желећи да удене Лауријев „Вулкан” у свој музички универзум, написао мелодију које се досетио током једног од читања омиљеног штива, а Пит Браун речи. И тако је створена једна од најчуднијих „мексикана” које сам икада чуо. Имала је у себи дах шкотског вресишта и врлети, као и дух Глазгова. Имала је и дух конзула Фирмина, са истом снагом као и касније код Хјустона. И приближно оном што је сам Малколм Лаури остварио.
   Ах, да, треба ли да поменем како је и ова плоча непатворено, чудесно ремек-дело? Не треба, подразумева се.
   Џек Брус напустио нас је једног касног октобра пре пет година. И када ми неко помене то како је Џек Брус мртав, ја се увек сетим оног дијалога између Кевина Спејсија и Френкија Велија, у сјајном и субверзивном филму „Пливајући са ајкулама”, када му Спејси баца сценарио у руке и каже:
   „Шта мислиш, коме да дамо ово да режира?”
   Када Вели, асистент, набраја неколико редитеља, Спејси му готово ноншалантно, замера што се није сетио Дејвида Лина. Вели му, у чуду, одговара:
   „Али, Дејвид Лин је умро.”
   Кевин Спејси се бесно окреће свом асистенту и изговара реченицу вредну памћења:
  „Немој то више никада да ми кажеш! Дејвид Лин није мртав. Он само... тренутно није доступан.”
   Исто ћу поновити и за Џека Бруса. Није мртав. Тек – недоступан...
   Верујем како је у сјајном друштву. Све сами сродници. Џек Брус, Џон Хјустон и Малколм Лаури. Видим их како пију. У прашини, испод вулкана. Они добро знају зашто су ту. Они чекају ерупцију. Она долази.