Немири вечног починка

ЦАР САХРАЊЕН У КЛОЗЕТУ

Посмртни остаци славних личности ископавани су због крађе, утврђивања идентитета и узрока смрти, али и државних удара...

Уну Чаплин изненадио је телефонски позив 2. марта 1978. године. Полиција је удовицу чувеног енглеског глумца и редитеља Чарлија Чаплина (1889–1977) обавестила да је ковчег са његовим посмртним остацима нестао са гробља Корсије код Вевеа у Швајцарској. Поред отвореног гроба затекли су гомилу земље и трагове у трави куда је ковчег вучен до оближње улице. И власти и породица били су затечени. Никоме није било јасно шта би могао да буде мотив тако бесрамног чина.
   У првим данима сумњало се да је у питању дело неког од многобројних обожавалаца, свакако неурачунљивог, који је желео глумца да врати у родну Енглеску. Али истрага у том смеру није дала резултате. Онда је стигао позив крадљиваца са захтевом за откуп – тражили су 600.000 долара у замену за ковчег. Удовица није имала намеру да плати и касније је изјавила да би њен супруг сматрао њихов захтев смешним. Ипак, пристала је да преговара телефоном са лоповима како би полиција могла да утврди одакле зову. После три месеца надгледања телефонских говорница коначно су ухапшени Пољак Роман Вардас и Бугарин Ганчо Ганев. Њихов план да се лако докопају новца пао је у воду.
   Одвели су полицију до кукурузног поља где су привремено закопали ковчег. Тек када су се нашли иза решетака, обојица су осетила потребу да Уни Чаплин пошаљу писма са искреним извињењем због онога што су учинили. Све је било опроштено. Глумац је поново сахрањен на истом месту, само, овога пута је изливена и бетонска плоча како никоме убудуће не би пало на памет нешто слично.

Велики план Великог Џима

    Случај Чарлија Чаплина често се наводи као најпознатија неуспела пљачка гроба познате личности. Пропалих покушаја било је и пре тога. Кривотворитељ Џејмс „Велики Џим” Кенали имао је велике апетите, па је намерио да опљачка гробницу америчког председника Абрахама Линколна (1809–1865) и то десет година после његове смрти. Зацртао је да за откуп председникових остатака тражи 200.000 долара, као и да захтева од власти да се ослободи његов сарадник који је због кривотворења лежао у затвору. Међутим, није рачунао да ће пасти у руке закона због људи са којима је ковао заверу. Двојица су били владини доушници, а људи задужени за крађу нису рачунали да је ковчег тежак више од 200 килограма и да није било шансе да га помере.
   Иако је Велики Џим заустављен пре него што је своје намере успео да спроведе у дело, из страха да се овакви покушаји не понове ковчег са посмртним остацима Абрахама Линколна убрзо је сакривен међу зидове гробнице у Оук Риџу, Спрингфилд. Враћен је тек након реконструкције гробнице, 1901. године. И после тога неколико пута је померан због нових радова и поправки.
   Одлуке о ексхумацији тела појединих историјских личности доношене су како би се отклониле одређене сумње. Убрзо после изненадне смрти дванаестог америчког председника Закарија Тејлора (1784–1850) почеле су да се шире гласине да је отрован. Како су се оне одржале до 20. века, 1991. године посмртни остаци су ископани да би се узели узорци косе и ноктију. Резултати истраживања објављени су тек 2010. године и нису у потпуности решили недоумицу, само је речено да нису нађени јасни докази да је председник убијен.
   Јужноамерички револуционар Симон Боливар (1783–1830) морао је да чека још дуже него Закари Тејлор да би се неко заинтересовао за утврђивање тачног узрока његове смрти. По наредби венецуеланског председника Уга Чавеза форензичари и истражитељи испитали су остатке 2010. године како би се коначно открило да ли је био жртва завере или је преминуо од туберкулозе. Докази да је Боливар отрован нису нађени.
   Када је умро палестински вођа Јасер Арафат (1929–2004) такође се јавила сумња да је отрован. Између осталих, у то је веровала и удовица Суха. Осам година после смрти његови остаци послати су на испитивање. После вишемесечног рада стручњаци из Швајцарске објавили су резултате да је у сакупљеним узорцима нађена велика количина полонијума, док су научници из Русије и Француске тврдили да је Арафат умро природном смрћу.

Бркови на месту

   Људи склони теоријама завере доводили су у питање да ли су неке личности заиста покопане на местима где се тврди да јесу. Опште је прихваћено да је један од најпознатијих америчких разбојника Џеси Џејмс (1847–1882) дочекао неславан крај када га је члан банде Роберт Форд упуцао с леђа ради новчане награде. Међутим, чим су новине широм земље објавиле вести о овом догађају, многи су били убеђени да је разбојник лажирао сопствену смрт, те да је уместо њега убијен други члан банде.
  Тако је Џејмс добио прилику да побегне, наводно у Тексас, где је доживео 103 године.
   У Тексасу је живео и Џон Френк Далтон, човек који је у позним годинама разгласио да је управо он славни разбојник. Умро је 1951. године када је прешао стоту, међутим, није успео да докаже своје тврдње. Већина биографа одбацила је претпоставке о лажираној смрти Џесија Џејмса као неосноване, али и поред тога одлучено је да се тело ископа 1995. године када је обављено испитивање ДНК. Доказано је да су то заиста његови остаци јер се ДНК подударала са оном његових потомака.
   Друга група теоретичара завере била је убеђена да Ли Харви Освалд (1939–1963) уопште није био умешан у атентат на америчког председника Џона Ф. Кенедија (1917–1963), већ да је за убиство одговоран совјетски шпијун који му је украо идентитет. Према овој теорији, тајанствени Рус је и сахрањен уместо Освалда.
    Захваљујући напорима британског писца и истраживача Мајкла Едоуза, а уз пристанак Освалдове удовице, посмртни остаци су ископани 1981. године. Тело је идентификовано као Освалдово и поново је сахрањено у новом сандуку. Први, замењен због оштећења, продат је на аукцији 2010. године за 87.468 долара.
   Несвакидашња вест осванула је у Шпанији у јуну 2017. године. Судија из Мадрида наредио је ексхумацију тела сликара Салвадора Далија (1904–1989) на захтев гатаре и видовњакиње Марије Пилар Абел Мартинез која је поднела захтев за утврђивање очинства. Као и Дали, Мартинезова је рођена у Фигерасу, 1956. године. Тврдила је да је њена мајка била служавка 1955. године када је и започела везу са славним сликарем и убрзо остала у другом стању. У то време он је био у браку са Галом.
   Гатара је целу деценију покушавала да докаже да је ванбрачна кћерка Салвадора Далија, али недостајала је потврда ДНК да би се ствар истерала до краја. Узорак са балсамованих посмртних остатака узет је у јулу, а у септембру је Далијева фондација објавила да уметник није отац Марије Мартинез. Уз то је утврђено и нешто сасвим неочекивано: бркови, који су били Далијев заштитни знак, остали су нетакнути скоро 30 година после смрти.

Шетње зосрећне Евите

   Тело прве даме Аргентине Еве Дуарте Перон (1919–1952) такође је било балсамовано, највероватније на захтев њеног супруга, председника Хуана Перона. Ковчег је био изложен довољно дуго да би милиони Аргентинаца могли да јој одају почаст. Недуго после њене смрт требало је да се подигне маузолеј са спомеником који је по висини требало да надмаши Кип слободе у Њујорку.
   Ове замисли нису спроведене у дело јер је 1955. године изведен државни удар и Перон је свргнут са власти. Војници су упали у зграду Секретаријата за рад и украли тело Евите Перон које је ту чувано. Посмртни остаци скривани су на разним местима у Буенос Ајресу. Како нико није са сигурношћу знао где се налазе, почеле су да се шире разне гласине, од тога да је направљено више реплика тела од воска, до тога да је бачено у реку.
   После мукотрпне, безуспешне потраге, Хуан Перон је сазнао да му је супруга сахрањена 1957. године у Милану, под лажним именом Марија Мађи. Тело је 1971. године пребачено у Мадрид, где је Перон био у изгнанству. Остало је ту и када се вратио у Аргентину, где је умро 1974. године. Бригу о посмртним остацима преузела је његова трећа жена, Изабела Перон. Ева је сахрањена на гробљу Раколета у породичној гробници породице Дуарте.
   Државни удар утицао је да и посмртни остаци последњег етиопског цара Хајлеа Селасија (1892–1975) буду премештени са вечног почивалишта. Са престола је свргнут 1974. године после чега је укинута монархија и Етиопија проглашена републиком. Хајле Селасије преминуо је у притвору, годину дана касније, под неразјашњеним околностима.
   Тек 1992. године посмртни остаци нађени су испод тоалета у краљевском двору у Адис Абеби. Сахрањен је у катедрали у главном граду 2000. године, али влада није одобрила да се одржи свечаност уобичајена за испраћај царева. И поред тога, растафаријанци, припадници верског покрета насталог на Јамајци тридесетих година прошлог века, уздигли су Селасија на ниво божанства, верујући да је он истински избавитељ и ујединитељ афричких народа.

Мртав обешен

   Човек који је можда најгору казну добио управо после смрти био је Оливер Кромвел (1599–1658). Енглески државник био је вођа парламентарних снага у грађанском рату започетом 1642. године. После победе над ројалистима и смакнућа краља Чарлса I, Кромвел је укинуо монархију и 1653. године постао лорд протектор Енглеске, Шкотске и Ирске.
   Доживотни лорд протектор, и поред тога што је био одлучан државник и војсковођа, није успео да устали републикански поредак на дуже време. Његов син и наследник Ричард свргнут је после само девет месеци владања. Краљевство је обновљено, а на власт је дошао син погубљеног краља, Чарлс II Стјуарт. И одлучио је да се очевом противнику освети, три године после смрти.
   Тело Оливера Кромвела изнето је из Вестминстерске палате на дванаестогодишњицу погубљења Чарлса I, заједно са остацима тројице политичких сарадника из доба његове владавине. Кромвел је посмртно обешен на тргу Тајберн. Затим је тело бачено у јаму, а одрубљена глава набијена на мотку и постављена испред Вестминстера где је остала до 1685. године.
   После тога, према више извора, глава је неколико пута мењала власнике. Сачуван је документ о продаји из 1814. године у ком је забележено да је главу купио извесни Џосаја Хенри Вилкинсон. Зна се да је још неколико пута била изложена ујавности пре него што је сахрањена испод капеле Сидни Сасекс колеџа у Кембриџу, 1960. године.