Живот пише драме

БЕЛИ ДИМ И ЦРНИ МАЧОР

Кућа старијег брачног пара нашла се на путу ватрене стихије, а они нису хтели да је напусте док не нађу свог очигледно уплашеног љубимца...

Када су 2016. године отишли у пензију, данас седамдесетчетворогодишњи Американац Рон Рос и његова годину дана старија жена Шерон схватили су да живот у граду више није за њих. Наиме, Портланд у Орегону умногоме се променио за последњих двадесетак година. Зато су тражили неко мирно место. Нашли су га у приобалном градићу Отису.
   Ово место у подножју планине Ехо, иако има само три и по хиљаде житеља, нудило је све што је њима потребно. Пре свега – мир. Рон је одмах приметио да се људи јављају једни другима на улици, а посебно чудно било му је што нико не закључава кола. Да тако нешто уради у Портланду, за неколико минута кола више не би било. Деца су ноћу возила бицикле. Све их је подсећало на дане њиховог детињства. Било је то право место за мирну пензију.
   Крајем августа прошле године Шерон је имала операцију руке, па је неколико недеља морала да носи завој. Ништа зато – за све се постарао Рон. Тако је и 8. септембра позатварао врата и прозоре на кући кад се раздувао ветар. Бацивши поглед ка планини Ехо, угледао је одсјај пожара у даљини. То није била реткост, али сам град никада није био угрожен, па се Рон мирно вратио у кућу. Обоје су легли око поноћи.
   Сат касније Рону се кроз сан учинило да чује нешто. Тргао се и пажљиво ослушнуо. Заиста се чуло као да неко лупа на врата. Неколико секунди касније разабрао је и глас.
   У то доба није могао да се нада добрим вестима. На вратима је затекао комшију. Онако бунован једва је схватио шта овај покушава да му каже.
Помињао је ватру, пожар. Тек је мирис паљевине расанио Рона, а потом и одсјај блиског пламена.
   Комшија му је на брзину објаснио да је јак ветар спустио пламену стихију с планине и угрозио град. Њихова кућа је била једна од првих на које је ватра наишла. Имали су мање од пола сата да покупе оно најнужније и побегну ка центру. Комшија је отрчао да упозори друге, док је њих оставио да се спакују.
   Тридесет минута протекло је као секунде. Рон је пробудио Шерон, те су на себе навукли прво што им се нашло при руци. Онда је уследило оно најтеже. Шта им је из куће најважније? Како да се одрекну свега што су деценијама стицали? Шерон је дограбила мачка Гизмоа, док је Рон паковао рачунар, породичне папире и садржај сефа. Успут је покушавао да се сети шта је од драгоцености остало... Фотографије! То неће моћи да надокнаде.
   Док је тражио ту кутију, Шерон је трагала за мачком коју су имали свега месец дана. Пајпер се очигледно уплашила од трке по кући, па се негде сакрила. Рон је пожуривао жену, али она није желела да остави мачку у кући, која ће вероватно да изгори. У нади да ће тако брже побећи, решио је да јој помогне.

Успут је бацао поглед кроз прозор. Сада је ватра била опасно близу, свега стотинак метара од куће. Суво растиње је горело, док се ветар није смиривао. Сваког минута кућа је могла да се претвори у ужарену гомилу дрвета и метала. Рон и Шерон су грозничаво трагали за мачком.
   Коначно ју је видела испод кревета у дневној соби. Тек што је пошла по њу, нестало је струје. Рон је бауљао по кухињи и истресао фиоке, тражећи батеријску лампу. Из једне је по поду зачангрљала лампа. Дограбио ју је и покушао да је укључи. Ништа. Батерије су потрошене ко зна када. Ту негде је било и паковање резервних – сетио се. Грчевито је претраживао, да би их коначно нашао по нагомиланом кршу. Кроз главу му је прострујало да мора да среди то што држе у фиокама.
   С лампом, која је коначно прорадила, тражили су црну мачку у мрачној соби. Више није била испод кревета. Осветљавали су сваки кутак, загледали иза ормана. Утом, као да је неко упалио светло. Рон се на тренутак обрадовао. Онда је схватио шта то значи – ватра је била на свега двадесетак метара од куће. Минут касније, на десетак. Као да је неко сипао бензин право на пламен. Више није било времена.

Довикнуо је Шерон да обустављају потрагу за мачком. Обоје су изјурили у двориште. Тада су се нашли у великој невољи. Аутомобил им је био паркиран у гаражи изграђеној само недељу дана раније, чија су врата радила на струју. Безуспешно је покушавао ручно да их покрене. Већ је осећао врелину ватре на лицу. Таман што је помислио да је успео да их одигне од земље, врата су пала и умало му одсекла прсте. Шерон је плакала. Рону то као да је дало додатну снагу. Поново је дограбио врата и повукао из све снаге. Миц по миц, почела су да се подижу. Минут касније били су у аутомобилу. Рон је нагазио на папучицу гаса. Аутомобил је разнео врата. Брзо су били на путу. Није било важно куда иду, само да су што даље од пламена.
   Дим је био толико густ да је једва видео пут испред себе. Морао је да успори. Утом му се учинило да види некога поред пута. Светла су открила да се ради о комшији који није стигао да ослободи возило из гараже, пре него што ју је захватио пламен. Кренуо је пешке, већ прилично исцрпљен. Нагутао се дима и једва је ходао. Рон га је убацио на задње седиште и брзо наставио ка граду.
   Мимиошли су се с ватрогасним камионима. Сирене су завијале, ватрогасци су хитали да обуздају пожар и спасу град. Неколико сати касније све је било готово. За то време, Рон, Шерон и комшија били су на безбедном.

Супружници Рос нису могли да прежале мачку која је остала у кући. Пошто су ватрогасци утврдили да је све безбедно, пар се вратио до своје куће. Тачније, до места на коме је била. Сада је само хрпа пепела. Око те вруће изобличене гомиле шетала је мачка. Крзно јој је било опрљено, али је успела да се извуче из куће у пламену.
   У том пожару изгорело је тридесет домова. Неколико дана касније становници Отиса почели су да сакупљају помоћ за погорелце. Док им не изграде куће, боравиће код комшија и пријатеља. Управо је тај дух заједништва оно што је Росове одушевило у овом малом граду.