Живот пише драме

БЕБА НА ШИНАМА

Композиција са 96 вагона силовито је грабила ка свом циљу, кад је машиновођа на прузи видео нешто што никако није смело да буде ту. Свако кочење било је узалудно...

Док је ујутро, 12. маја 1998. године, четрдесетдеветогодишњи Роберт Мор гледао у постављену композицију, кроз главу му је пролетало да је то управо оно због чега је постао машиновођа. Локомотива дизелка, пуна горива, воде и песка, тежила је 186 тона. Готово као „боинг 747”. Када је упалио машину, могао је да осети како земља подрхтава. Волео је осећај да човек контролише толику машину.
    Додуше, није био превише задовољан када је видео товарни лист. У 96 вагона утоварен је течни гас. То је значило да мора додатно да пази на сваку ситницу током вожње. Излетање из шина било би кобно, не само за особље у возу, већ и за оне у широј околини. Остатак товара чинили су нови аутомобили, нешто ауто-делова и угаљ.
   Пошто је извршена последња провера, Мор је ускочио у кабину. Воз је полако напустио Декатур у Илиноису, САД. Упутили су се ка истоку, ка 276 километара удаљеном Перуу, у Индијани.

Око поднева Тила Маршал спремала се за рад у башти. Ова тридесетчетворогодишња самохрана мајка из Лафајета, у Индијани, желела је да посади цвеће. Педесетак метара од њене куће кроз високу траву видео се одсјај шина. Деветнаестомесечну кћерку Емили држала је уз себе. Девојчица је волела да копа, али јој је нешто друго одвлачило пажњу. Тила јој је допуштала да се мало удаљи, али јој је ипак остајала на оку. Недуго затим занела се у посао.
   За то време, у кабини локомотиве, Роберт Мор и колега му Род Линдли спремали су се да ручају. Само што су завршили, видели су знак да се приближавају Лафајету. Успорили су на 40 километара на час, све по прописима. Линдли је укључио сирену и ротационо светло. Иако су стотинама пута пролазили кроз овај град, сада су били посебно опрезни, поготово док су пролазили прву кривину. Нешто даље, на само пет километара пруге која је пролазила кроз град, лежала су ни мање ни више него двадесет и четири пружна прелаза.
    Како је локомотива изашла из кривине, Линдли је приметио нешто на шинама. Сто педесет метара испред некаква тачкица је лежала на десној шини. Помислио је да се ради о псу. Иако је то било строго забрањено током вожње кроз Лафајет, полако је притискао сирену.

Сирена воза пренула је Тилу. Подигла је главу од цвећа, погледала около. Нешто јој је било чудно. Обично се не чује сирена кад воз пролази кроз град. Погледом је потражила Емили. У тренутку ју је пробио хладан зној. Девојчице није било.
    Док је Линдли седео за командама локомотиве, Мор је извирио кроз прозор. Усредсредио је поглед на ону тачку на шинама. Не би било први пут да се ради о гомили одеће или неком сличном ђубрету. Ветар га нанесе. Само, сада није било ни дашка. Мор још није почео да се брине. Опасне ситуације биле су ретке. За своје двадесет и три године на железници имао је свега неколико незгода. Без жртава. Одједном, када је воз пришао на деведесет метара, Мор је разрогачио очи. Следио се. Заурлао:
   – Беба је на шинама!
   Како су секунде пролазиле, лице је било све јасније. Мор је био убеђен да може да јој види зенице.

Тила је обилазила око куће. Надала се да је Емили отишла са старијим братом. Волела је то. Само, њега је затекла испред куће. Био је сам!
    Линдли је размишљао свега тренутак. Још половина вагона није изашла из кривине, а он је морао да кочи. Ако то буде превише нагло, ризикује излетање из шина. А са таквим товаром од доброг дела Лафајета не би остало ништа. Није имао избора. Девојчица је била све ближе. Притиснуо је кочницу.
    Точкови су зашкрипали, воз је задрхтао. Линдли је залегао на сирену. Понадао се да ће девојчица да се уплаши и побегне. Ипак, седела је на шинама. Без покрета је гледала како грдосија клизи ка њој. Машиновође су без трептања гледале. Била је све ближе.
    Тила је стајала насред дворишта. Ноге је нису слушале, укопала се у месту. Само што се није срушила. Гледала је како воз јури ка њеној кћерки. Била је убеђена да машина готово лети. Није могла да сe мрдне. Син је стајао поред. Плакао је.
   Док се воз ваљао напред, Роберт Мор је следио инстинкт. Отворио је врата кабине и изашао на стазицу. Пожурио је ка носу локомотиве. Још неколико корака и стајао је на бранику. Дете је било удаљено свега тридесетак метара. Мор је грозничаво размишљао шта му је чинити. При тој брзини толикој композицији потребно је макар 150 метара да се заустави. Био је сигуран да се неће зауставити на време. Одмахнуо је главом, да отера слику браника који удара девојчицу.
    Мор је био сигуран да има мање од десет секунди. Тада се девојчица скотрљала са шине, на туцаник. Ако остане на тлу, десни крај браника ће прећи преко ње. Неће да је повреди. Мор се на тренутак смирио. Већ следећег поново је побледео. Девојчица се усправила. Прво је села, а потом je почела да устаје. Није помагало ни што је машиновођа урлао да поново легне. Сирена је пиштала, воз је био још ближе.
   Роберт Мор се држао за ограду, стајао на бранику. Тада му је синуло. Испружио је ногу. Имаће само један покушај.
    Девојчица је и даље покушавала да се усправи. Сада је била тачно испред браника. Мор се истезао колико год да је могао. Готово да се само врховима прстију држао за ограду. Десну ногу је истурио испред себе.

Одједном, девојчица се нашла пред њим. Извио је ногу, готово да је шутнуо Емили. Видео је како се дете котрља по туцанику, главом напред. Воз је прошао поред. Више је није видео. Скочио је с воза у покрету и потрчао ка детету. Лежала је поред шина. Плакала. Глава јој је била крвава. Мор је видео посекотину испод косе.
   Машиновођа је положио девојчицу на земљу. И даље је плакала, дозивала мајку. Више није обраћао пажњу на крв. Била је читава, и то је било најважније. Мор је одахнуо.
    Неколико секунди касније узео ју је у наручје. Тек је онда приметио да се воз зауставио. Приметио је и ротациона светла Хитне помоћи и ватрогасаца. Неко из комшилука видео је како воз јури ка девојчици и позвао помоћ. Ватрогасци су преузели девојчицу од машиновође и предали је лекарима.
   Тила Маршал још је била у дворишту када је видела полицајце. Ишли су прво ка њој. Завриштала је:
     – Немојте да ми кажете да је то била моја беба!
    Полицајци су је смирили. Ништа се није догодило, само траже чије је дете. Тила је описала своју кћерку. Опис се подударао са девојчицом са шина. Онда се срушила.
    Мор само што је дао изјаву полицији. Тресао се. Тек онда је схватио шта се управо догодило. И шта је могло да се догоди. Линдли га је одвео у кабину. Неколико минута касније, проверавали су да ли је све у реду с композицијом. Заузели су своја места, погледали се. Неколико тренутака касније воз је напустио Лафаје.