За зрачак наде

АКО МОЖЕ ВОТКА...

Група научника из Велике Британије и Украјине направила је алкохолно пиће од житарица и воде из околине несреће нуклеарне електране у Чернобиљу

Било је потребно три године рада и истраживања да би се направила једна флаша „Атомик вотке”. Најпре су научници проучавали колико се земљиште у Чернобиљу опоравило после нуклеарне несреће 1986. године. Затим су узгајали житарице у забрањеној зони. За производњу вотке користили су раж и воду из чернобиљског водовода. Обе сировине биле су радиоактивне, али то их није забрињавало. Знали су да ће поступком дестилације бити уклоњене све нечистоће и да ће све оно што је штетно завршити на отпаду.
   Пошто су дестиловали воду и зрна ражи, управо то се и десило. Коначни производ био је потпуно чист и могао је да се пије као и било која друга вотка. За сваки случај узорак су однели колегама са Универзитета Саутемптон како би га испитали у радио-аналитичкој лабораторији. Резултати су били задовољавајући – није било радиоактивности. „Атомик вотка” тако је постала први потрошачки производ настао у напуштеном подручју око нуклеарне електране.

Када се пронела вест о успеху научника из Велике Британије и Украјине многи су се запитали: чему све то? Трогодишњи рад који је резултирао настанком једне једине флаше алкохолног пића у ствари је део много већег и дугорочнијег плана. Наиме, професор Џејмс Смит са Универзитета у Портсмуту био је опседнут чернобиљском катастрофом још од деведесетих година прошлог века када је студирао астрофизику.



   И тада се запитао да ли постоји било какав начин да зона погођена радијацијом оживи у блиској будућности. Највећи изазов био му је то што већина стручњака није назирала било какво решење. За разлику од њих, Смит је гајио наду.

   Тада је одлучио да се посвети истраживању животне околине у Чернобиљу и покуша да пронађе начин да овај опустошени део земље некако оживи. Срећом, било је још истомишљеника који су му се придружили. Убрзо је увидео да радијација није највећа невоља за становнике околних области. Много више их је погодило то што су после несреће остали изоловани и на неки начин обележени. Нико није имао намеру да улаже новац, економија је пропадала, остајали су без посла, здравствене и било које друге заштите.

Више од тридесет година после катастрофе ове потешкоће су и даље присутне, али је  природа почела колико-толико да се опоравља. Смит и његов тим утврдили су да још постоје жаришта зрачења, али да је у неким деловима забрањене зоне радијација мала, те да земљиште може да се искористи. Циљ им је да у наредним годинама добију дозволу украјинских власти како би наставили са узгојом биљака и прављењем нових потрошачких производа.
   Осим ражи, до сада су узгајали и пшеницу и јечам. Иако су испитивања показала да садрже мање количине алкалних метала цезијума и стронцијума, Смит тврди да би са задовољством појео векну хлеба направљену од ових чернобиљских житарица. Мада, не би охрабривао и друге да то ураде. Свестан је да није исти посао прављење жестоког пића и узгој житарица, воћа и поврћа које се не би дестиловало. Ипак, верује да ће се са новим истраживањима појавити и нове могућности.
   Они који су добили прилику да пробају „Атомик вотку” насталу у предузећу „The Chernobyl Spirit Company” описали су да се осећа укус зрна житарица и воћне ноте. До краја године научници планирају да произведу још 500 флаша, а 75 одсто зараде од продаје биће уложено у развој заједница које живе око забрањене зоне.

Број: 3524 2019.
Аутор: С. Лазић