Како се праве ексери?
Миладин, Шабац
Ексер изгледа једноставно, али постоје стотине различитих врста. Најчешће се праве од бронзе, бакра, гвожђа и цинка, зависно од сврхе. Тако се, на пример, ексери за потковице праве од метала који се неће брзо истрошити у коњском копиту. Постоје и нарочити ексери који се уврћу у дрво или метал – завртњи.
Пре 1780. године сваки ексер морао је да се прави посебно, и то ручно. Правили су их ковачи, служећи се чекићем и наковњем. Међутим, један становник Масачусетса у САД патентирао је машину за прављење четвртастих ексера, па се с ручне израде прешло на машинску.
Средином 19. века израђене су машине које су правиле ексере од жице. У њих се брзо убацује савитљива челична жица, па се одсецају ексери жељене дужине. Један крај се заоштрава, док се на другом равна главица. Ексери се затим глачају и дотерују у добошима с опиљцима гвожђа и струготина, који се окрећу. Ове машине направе и по хиљаду ексера у минуту.
Кад је пронађена незапаљива филмска трака?
Љиљана, Смедерево
Године 1901. Артур Ајхенгрин и Теодор Бејкер израдили су прву незапаљиву филмску траку од целулозе амил-ацетата.
За разлику од дотадашње нитратне траке, она гори врло споро и не експлодира. Због високе цене и нешто слабије пропустљивости, незапаљива филмска трака на почетку је коришћена код узаних формата (аматерски филм).
Први ју је употребио Француз Шарл Пате, а за њим и Американац Томас Едисон.
Незапаљива филмска трака прихваћена је у кинематографији 1951. године, тачно пола века после проналаска.
Да ли је тачно да се породица Николе Тесле није увек тако презивала?
Иван из Параћина
Тачно је. Теслини биографи утврдили су да се његова породица првобитно презивала Драганић. Ново презиме настало је од надимка једног научниковог претка који је, наводно, имао велике предње зубе налик на једну тесарску алатку која се у Лици зове тесла, а у Србији кесер.
Да су Теслини преци имали велике предње зубе казује и ова згода из Николиног раног детињства коју је он сам забележио:
„Имао сам две старе тетке набораних лица. Једна је имала два зуба која су штрчала као слоновске кљове и њих би ми забола у образ сваки пут кад би ме пољубила. Ништа ме није плашило више него кад сам очекивао те две нежне а толико непривлачне рођаке. Једном, док ме је мајка носила у наручју, упитали су ме која је од њих две лепша. Пошто сам пажљиво погледао њихова лица, ја сам, уперивши прстом у једну, одговорио: ’Ова није тако ружна као она друга’.”
Да ли плацебо може да буде штетан?
Ивана М.
Познато је како плацебо делује. Код људи који очекују да ће им лек помоћи чак и узимање „лажног” лека побољшава здравље. Међутим, важи и обрнуто. Наиме, дешава се и да безопасна супстанца код 20–30 одсто људи одличног здравља изазове знаке могућег обољења: главобољу, дремљивост, мучнину. Код ове појаве, која је названа „ноцебо” (од латинског „нашкодићу”), неспокојство и страх играју главну улогу. Особа осећа погоршање јер очекује лош исход. У мозгу се смањује лучење допамина (хормон задовољства), а појачавају се болни утисци.
Да ли се пужеви рађају с кућицама?
МИНА, Нови Сад
Кућица почиње да се ствара док се пужеви још не излегу из јаја, мада је та љуштура још мека и провидна. Да би им, пошто угледају светлост дана, кућица очврсла, неопходан је калцијум.
Прво што уради овај тек рођени мекушац јесте да поједе љуштуру јаја из којег се „испилио”. Дешава се да се пужеви, кад пробију оклоп јајета, као мали канибали баце на оне пужеве који се још носи излегли.
Наредна три месеца мека кућица постаје чвршћа, док не добије одговарајућу боју и облик.
Зашто су каријатиде жене?
ЈОВАНА из Зрењанина
Првобитно су каријатиде биле девојке које су служиле богињу лова Артемиду и у њеном храму изводиле обреде. Кад су дошла зла времена, жене из Карије на Пелопонезу одведене су у ропство и осуђене да носе греде, а њихово насеље је разорено. Зато до данас као стубови придржавају велелепне грађевине – рецимо, храм Ерехтејон у Атини, а има их и на египатским и индијским грађевинама. Биле су омиљене у ренесанси, али и касније. Код нас су познате Мештровићеве каријатиде на Споменику незнаном јунаку на Авали, затим каријатиде у Његошевој гробници на Ловћену...
Али, терет грађевина не носе само каријатиде – плећа често подмећу и атланти. Названи су по Атланту, диву који у грчкој митологији за казну на леђима држи небески свод јер је негостољубивошћу увредио Персеја, а овај га претворио у планину. Како је планина веома висока, стари Грци веровали су да Атлант придржава небо.
Зевсов син Персеј убио је Медузу и – по наговору богиње Атине, којој је Медуза оспоравала првенство у лепоти – одсекао јој главу. Бежећи после тога, обрео се у дворцу титана Атланта, који му није указао гостопримство. Разјарени Персеј показао му је Медузину главу, која је имала моћ да онога ко је погледа одмах скамени. То се догодило и Атланту.
Како осећамо различите врсте укуса?
АЦА
Земун
Укус зависи од дејства честица неке материје на посебно осетљиве органе у нашем телу. Али, ти органи су способни да осете само укус растворених материја.
Животиње које живе у води имају квржице за укус по целом телу. Тако, рецимо, рибе осећају укус преко репног пераја. Копнене животиње пак имају квржице за укус у устима. Код човека су оне само на језику, и то распоређене по подручјима од којих је свако осетљиво на само једну врсту укуса. Задњи део језика осетљив је на горко, бочни делови на кисело и слано, а врхом језика осећамо слатко. Средишњи део језика уопште нема квржице и њиме се не може осетити никакав укус.
Мирис је важан саучесник у нашем осећању укуса. У ствари, бар половина онога што сматрамо укусом уопште није то, него мирис. Тако, ако при јелу запушимо нос, нећемо моћи да разликујемо ни две сасвим несродне врсте хране.
Одакле потиче трбухозборење?
ИВАНА, Ниш
Овде је реч о трику. Човек који „говори из трбуха” образује речи на уобичајен начин, али при томе полако испушта ваздух и отвара уста што је могуће мање. Језик повуче уназад и покреће само његов врх. Притиском на гласне жице, да би пригушио тонове, шири се звук и, што је већи притисак, снажнији је утисак да звук долази из даљине.
Вентрилоквист или трбухозборац држи лутку да би пажњу посматрача скренуо са својих усана. Покрећући руком луткину вилицу, док своју држи што је могуће мирније, он још више повећава утисак да говори из трбуха.
Археолошки налази показали су да је ова вештина веома стара. У античкој Атини био је познат Еурикле, врло вешт учитељ трбухозборења, а неки народи нашег доба којима су многе цивилизацијске тековине још далеко (Зулу, Маори, Ескими) веома добро говоре из трбуха.