Када је почео да се користи израз „кантри” музика?
Светлана Миљковић
Овај северноамерички музички правац настао је почетком 20. века из елемената народне музике европских досељеника, посебно Ираца и Енглеза. Најпре су се на југу САД свирале врло једноставне мелодије, углавном праћене само виолином и гитаром. Касније су на кантри почели да утичу блуз и други музички жанрови. Фидлинг Џон Карсон први је представник овог правца чији је глас снимљен на грамофонској плочи 1923. године.
Што се тиче самог имена, све до краја четрдесетих година прошлог века користио се погрдан назив „hillbilly music”, што би у слободном преводу значило – сељачка музика. Од 1949. године музичка индустрија побринула се да се прошири подеснији термин „country music” или „сеоска музика”.
Чуо сам да је Ђакомо Пучини волео брзе аутомобиле. Да ли бисте могли да напишете нешто више о томе?
Таса, Вождовац
Један од највећих италијанских оперских композитора Ђакомо Пучини (1858–1924) почео је „аутомобилистичку каријеру” 1901. године када је купио „De Dion-Bouton 5 CV”, ауто који је видео на изложби у Милану и сместа се заљубио у њега. Ипак, после кратког времена га је заменио. Године 1903. купио је „Clement-Bayard”. Из своје виле у месташцету Торе дел Лаго брзо је стизао до Вијаређа где је летовао. Можда и превише брзо!
Према сачуваним списима из полиције у Ливорну, још 1902. године Пучини је платио високу казну због пребрзе вожње. Неколико месеци касније преврнуо се крај места Вињола, возећи поново сувише брзо. Срећом, на путу није било никога, али у колима са њим били су син, супруга и механичар. Пучини је сломио ногу, остали су били угрувани. То га није спречило да настави да купује нове моделе аутомобила...
Познатог произвођача Винченца Ланчу (1881–1937) замолио је да му направи такав модел аута који би могао да се креће и по неравном терену. После неколико месеци испоручено му је прво теренско возило направљено у Италији, по изузетно високој цени.
Колико риба може да стане у кљун пеликана?
Марија Дугалић
Барем десетак, односно око два килограма рибе. Позамашни кљун белог пеликана дугачак је око 40 центиметара и има врх у облику куке како би лакше ухватио слузави плен. Доњи део кљуна има веома растегљиву мембрану која служи као мрежа за хватање рибе.
Када лови у мору или токовима великих река, пеликан држи кљун отворен и пушта да риба уђе заједно с водом. Унутра може да стане 11,5 литара воде коју избаци пре него што прогута рибу. Када је кљун затворен, мембрана се скупља како би пеликан на миру могао да прогута плен.
Зашто нам је теже да видимо сопствене грешке у писању?
Косана
Суботица
Често се цитира библијска мудрост о трну и балвану, али обневиделост на сопствене грешке у писању више има везе с тим како људски мозак обрађује податке. При писању, било руком или преко тастатуре, наш мозак обликује мисли и претаче их у реченице, што захтева више „процесорске моћи” па је више усредсређен на мисли него на физички чин писања или куцања. Пишемо с лакоћом зато што је мозак већ савладао ту вештину, и може да је пусти да делује такорећи самостално, без јачег надзора. Кад после писања погледамо текст, биће нам теже да уочимо ситне грешке и пермутације слова зато што нам је текст већ познат – знали смо га и пре него што је записан. Читаоци као и професионални читачи – коректори, лектори и уредници – имају предност у откривању словних грешака јер им је наш текст сасвим нов. Кад ми напишемо „то је нов тескт” наш мозак предвиђа сваку следећу реч и лако нам је да превидимо грешку. То не значи да писац не може сам да открије словне грешке у свом тексту, само мора да чита спорије и позорније.
Да ли је тачно да је некада давно постојао крокодил вегетаријанац?
Жарко, Сента
Пре 120 милиона година, у данашњој кинеској провинцији Хубеј, живео је гмизавац под именом Chimaerasuchus paradoxus. По физичким особинама имао је доста сличности са данашњим крокодилима али се, за разлику од њих, хранио искључиво биљном храном. Научници сматрају да је његова љубав према храни биљног порекла била условљена тадашњим окружењем и посебном грађом кутњака, предодређених за жвакање зеленила, а не за кидање и комадање месa.
Како је могуће да људи гранчицом пронађу воду?
Теа
Зрењанин
Гранчица позната као рашље део је обичаја и народне мудрости широм света, међутим не постоје научни докази да је ова алатка заиста успешна. Ако посматрамо некога искусног у проналажењу воде рашљама, то може да нам делује као право чудо. Рашљар том задатку приступа исто као и геолог: добро се упознаје с тереном. Неко искусан може да препозна где се вода крије на мањој дубини испод површине земље, рецимо, по томе што је на једном месту растиње богатије. Хидрогеолози могу да утврде да се вода налази испод земље по магнетном пољу које стварају јонизоване минералне соли у води. Али људско тело није осетљиво на ово поље. Француски физичар Ив Рокар спровео је 1997. године истраживање под претпоставком да преко јона гвожђа који се концентришу у људском телу кад се покреће људи могу да осете магнетно поље подземних вода. Оглед је показао да су неки људи тачно погађали да је вода присутна, а други не. Међутим, ово истраживање је укључивало мали број испитаника, и нико није успео да понови његове резултате.
Која је брзина мириса?
Ана
Београд
То зависи од осетљивости нечијег носа и брзине струјања ваздуха. Мирис се састоји од ароматичних молекула које неколико милиона пута у секунди „ћушну” молекули ваздуха који се крећу великом брзином. Тако се ароматични молекули шире на све стране. Неки оду даље и брже од осталих. Довољно је свега неколико секунди да молекули допру с једног на други крај просторије по којој се људи ужурбано крећу. Ако је некоме нос изузетно осетљив на мирисе, како пријатне, тако и непријатне, осетиће то одмах. А особа која је мање осетљива на мирисе, у просторији где готово нема струјања ваздуха, неће сатима осетити никакву промену.
Од када људи знају за маслац?
Милица
Ниш
Маслац је један од најстаријих и најраспрострањенијих састојака људске исхране. Занимљиво је да се у старим временима у неким деловима света није употребљавао за исхрану. На пример, у Индији су га приносили као жртву боговима. Ни стари Грци, а ни Римљани, нису га јели већ су га користили као лек, нарочито за ране на кожи, а чађ, нагоретину од маслаца, као лек за очи. Поред тога, њим су мазали тело и косу и – како говоре стари списи – учинак је био изванредан. Била је то савршена крема.
Пре више од три века у Шпанији маслац је могао да се нађе искључиво у апотекама. Јели су га малобројни, односно они који су схватили да у кулинарству заузима посебно место. У неким старим куварским књигама, осим маслиновог уља, помиње се и маслац. Иначе, маслац су први почели да производе у данашњој Скандинавији.
Маслац је веома хранљив и лако се вари. Ипак, у желуцу остаје довољно дуго и даје телу снагу за физички и умни напор. Прави се на следећи начин: са свежег млека скине се павлака, односно кајмак. Павлака се пастеризује да би се уништиле бактерије, а затим бућка како би се сакупиле капљице из којих се издваја млаћеница, безмасни део павлаке. У још неумућени маслац сипе се вода и бућка како би из њега изашли последњи остаци млаћенице. Када се вода оцеди, маслац је готов. На крају се пропусти кроз пресу да би био без грумуљица. Тада се пакује и хлади.