Када је први пут употребљена реч „џамбо” за оно што је велико?
НИКОЛА
Шабац
Назив „џамбо” као синоним за велико први је употребо Томас А. Едисон (1847–1931), проналазач сијалице. Али прича почиње 1882. године кад је у Лондону прорадила прва електрична централа, а одмах затим и друга у Перл стриту у Њујорку.
Иако није био проналазач динама и трансформатора, Едисон је, уз помоћ ових уређаја, успео да у Њујорку успостави електричну мрежу која је својим генераторима од 90 киловата могла да осветли сваку четврт. Ови генератори, за оно доба велике снаге, одмах су добили надимак „џамбо” – по имену чувеног слона из зоолошког врта у Лондону, који је касније постао звезда познатог америчког циркуса „Барнам”. „Џамбо” је тако прерастао у назив за све што је велико и снажно, па је 1968. године тако прозван и први „боинг 747”.
Да ли дужина сна утиче на телесну тежину?
МИЛИЦА
Ниш
Узрока за повећање или губљење телесне тежина има много. Првенствено су то начин живота и исхране. Али, код неких особа ни дужина сна није занемарљива. Стручњаци су утврдили да, супротно очекивањима, мање сна доноси вишак килограма.
Гојазности су склоније ноћобдије него они који спавају седам до девет сати. Само четири сата сна повећава опасност од гојења за 70 одсто, а сат дуже смањује на 50 одсто.
Разлог се крије у поремећају узајамног деловања два хормона – лептина и грелина, који утичу на апетит. Хормон лептин у мозгу ствара осећај ситости, а грелин глади. Захваљујући њима, када су усклађени, човек зна кад и колико треба да једе.
Недовољно сна „подсећа” хормоне на праисконски нагон за одржањем, потиснуто наслеђе из прадавних времена цивилизације када се људски организам прилагођавао променама у природи. За време летњих месеци, дугих сунчаних дана и кратких ноћи хране је било у изобиљу, па се јело више како би се створила резерва за дугу и хладну зиму. Дакле, човек је јео кад је имао шта и спавао када није било хране.
Тако, мимо човекове воље, мало сна неминовно наводи хормон лептин да у мањим количинама стиже у крв, а грелин подстиче да изазива осећај глади. Због тога ноћобдије и у глуво доба посежу за храном и гоје се, јер се све што поједу претвара у залихе.
Да ли мед помаже као лек против кашља?
МАРКО
Лозница
Стара мудрост говори да је кашика меда – у устима или у врућем чају – савршена ствар да се ублажи непријатан осећај у грлу током прехладе. Новија медицинска истраживања показују да је то истина, и да нема значајне разлике између меда и комерцијалних сирупа за ублажавање последица кашља. Истраживања су малобројна, као и број испитаника, а и разлог за такве исходе још није јасан. Мед свакако има антимикробијска својства, као и екстракти биљака који се користе у сирупима. Као и сирупи, мед је густ и вискозан и зато на исти начин облаже иритирано грло, чиме привремено умањује непријатност. Сирупи и медикаменти могу да играју другу улогу – код искашљавања, и то у зависности од тога да ли је кашаљ продуктиван или сув. Сви стручњаци се слажу да код кашља, у одсуству алергије, мед и одређени биљни чајеви могу благо да помогну, а свакако не могу да нашкоде. Нека истраживања указују на то да је мед чак и делотворнији код деце него код одраслих, али то је потребно даље испитати.
Када је настао први стрип?
ИГОР
Обреновац
Многи сматрају да су претече стрипова биле карикатуре с кратком причом непознатих стваралаца и да су се као израз уметничког изражавања појавиле крајем 19. века.
Први прави стрип настао је из пера америчког илустратора Рудолфа Диркса. Он је 1897. године за часопис „Њујорк џорнал” на целој страни стрипски приказао несташлуке Макса и Морица (у стрипу су се звали Ханс и Фриц), јунака истоимене приповетке немачког писца, хумористе и сликара Вилхелма Буша (1832–1908). Назив стрипа био је „Каценхајмерова деца”.
Јунаци омиљене бајке постали су још омиљенији захваљујући стрипу, па су новине широм света почеле да га објављују, али често под другим називом. Тако се овај стрип 1932. године нашао и на нашем тлу. У два броја часописа „Весели четвртак” објављен је прво под именом „Тића и Мића”, а потом као „Ћира и Спира”. У „Политикином Забавнику” пре Другог светског рата почео је да излази стално. Јунаци су названи Бим и Бум, па и стрип памтимо под тим именом.
Како ради течност за уклањање рђе?
ДАВИД
Сремчица
Како механичко одстрањивање рђе абразивним средством не уклања само оксидисано гвожђе већ и „здрав” метал, користе се хемијска средства за њено уклањање, а то су најчешће – киселине. Највећи број течности (или гелова) за уклањање рђе садржи фосфорну киселину. Она је прилично блага и неће изазвати додатна оштећења, а очишћени метал ће привремено бити заштићен од брзог поновног оксидисања због танког слоја фосфата гвожђа који остаје на његовој површини. Зато се понекад као замена користе газирани напици попут коле, који садрже фосфорну киселину (у мањој мери него средство за уклањање рђе).
Производи „благонаклонији” према природи уместо фосфорне садрже лимунску или сирћетну киселину, с тим што ове блаже киселине имају спорије дејство. Могуће је хемијско уклањање рђе и без киселине: поступком који се зове хелација. Течности за уклањање рђе такве врсте садрже хелационо средство које се везује за јоне гвожђа, али оно може да разбије само слабије везе молекула гвожђа и кисеоника, а не може ништа јачим везама два молекула гвожђа. Због тога су ови производи безбедни за предмете с деловима који нису од метала, а сам метал не могу да оштете и ако остане предуго у њима.
Сличан начин за уклањање рђе је електролиза. Овде се зарђали предмет потапа у воду у којој је растворен натријум-бикарбонат. Негативна електрода се прикључује на зарђали предмет, а позитивна на „жртвено” парче метала. Протоком електрицитета из батерије стимулишу се јони гвожђа као у хелацији, и рђа се на крају поступка налази на површини воде као црвенкаста жабокречина.
Да ли постоје прави дивљи коњи?
МИЛОРАД
Београд
Један од малобројних који стварно може да се назове дивљим, а не повратником у дивљину, јесте коњ назван по руском пуковнику Николају Михајловичу Пржеваљском, који га је око 1870. године открио у степама Монголије. Овај коњ сматра се другачијом врстом од оне од које воде порекло припитомљени коњи, па је и његово научно име Equus przewalski, а не Equus caballus. И по изгледу се разликује: има крупну главу, кратке ноге, оштру гриву која не пада по врату и без чуперка је на челу. Црвенкасте је уједначене боје с црнкастим ногама и једном тамном пругом дуж леђа, што су особине и домаћих најпримитивнијих раса.
И коњ Пржеваљског имао је бурну историју, која га умало није довела до ивице опстанка. Век пошто је откривен, овај коњ био је готово истребљен: последњи усамљени примерак виђен је 1969. године. На сву срећу, неколико њих живело је и у заробљеништву, те је раса могла да се опорави. Првих 16 коња Пржеваљског враћено је у степу 1992. године. Данас их има неколико хиљада у приватним резерватима и у зоолошким вртовима широм света.
Како то да сове могу да окрену главу за готово 360 степени?
ВЕЉКО
Бечеј
Сове су грабљивице које углавном лове ноћу, а до плена лакше долазе захваљујући готово нечујном лету и боји перја која им у одређеним условима омогућава да буду готово невидљиве. Да би добро процениле удаљеност и брзину плена и ухватиле што више светлости, совама су се током еволуције развиле крупне очи које не могу да се окрећу у очним шупљинама. Стога, да би преусмериле поглед, ове птице морају да померају целу главу.
Додатне кости у врату обезбеђују гипкост и омогућавају совама да окрену врат за 180 степени, док се за неке врсте тврди да могу да окрену врат за читавих 270 степени. То је довољно да могу да погледају иза себе, а да притом не стварају буку која би уплашила плен.
Занима ме ко је био Јан Коменски.
МИРЈАНА ЋИРИЋ
Београд
Чешки мислилац и педагог Јан Амос Коменски (1592–1660) био је један од најутицајнијих педагошких реформатора школства чије се поставке и данас примењују у читавом свету. Коменски је први настојао да се омогући обавезно основно школовање за сву децу. У чувеном делу „Велика дидактика”, између осталог, пише да у школе „треба узимати не само децу богатих и знаменитих људи, већ сву децу подједнако, и богаташку и сиротињску, дечаке и девојчице по свим градовима, варошима, селима и засеоцима”.
По њему, обавезна основна школа треба да пружи елементарна знања свој деци на матерњем језику, а не на латинском, како је до тада било уобичајено. Коменски је, такође, први увео план и програм наставе, као и разредну наставу у облику врло сличном оном који и данас постоји.