Зашто се каже да птице селице у једном даху прелете с једног на други крај света?
Душанка
Београд
Према сазнањима природњака, птице воде порекло од гмизаваца, тачније, диносауруса. Преживеле су све промене на Земљи захваљујући својој изузетној способности прилагођавања.
Најзначајнија промена је преображај предњих удова у крила са дугачким перима која им омогућавају да лете. Ту су и снажни грудни мишићи који за време лета повлаче крила наниже потискујући тело навише.
Птице су стекле и нарочит начин дисања који је посебно изражен код селица. Природњаци су утврдили да ове птице, захваљујући грађи плућа, успеју да сагоре велику количину кисеоника, па изгледа да приликом дуготрајних пролећних и јесењих сеоба, готово у једном даху, могу да прелете велике раздаљине.
Наиме, ваздух у плућа птица улази кроз један, а излази кроз други канал, што им омогућава да непрекидно удишу ваздух, а да притом не заустављају дах ради избацивања ваздуха.
Како настају фосили?
Филип, Батајница
Када биљка или животиња угине, њени остаци обично иструле, или их неко поједе. Понекад се догоди да заврше у муљу на дну мора, или на обали реке, па чак и да их затрпа вулкански пепео. На тај начин распадање може да се успори толико да се тло у којем се остаци налазе стврдне пре него што организам потпуно иструли. Када се то деси, организам ће у окамењеним наслагама, пошто се потпуно распадне, оставити отисак свог тела или, макар, костију.
Ређе се догађа да минерали продру у ткива и тек након тога очврсну, стварајући неку врсту калупа који одговара обрисима тела животиња. Окамењени остаци – фосили – могу да заврше и између два слоја стена који ће их стискати великом силом, све док од њих не остане танка угљенисана мрља од животињског ткива.
Зашто људи заборављају имена?
Тамара
Нови Београд
Памћење нечијег имена у основи је питање повезивања личности и имена у меморији. Та повезаност освежава се приликом сваког новог сусрета с том особом. Нису нарочито јасни разлози због којих неки људи боље и брже од других остварују ту везу у мозгу. Засад је установљено да на то веома утичу старост, исхрана и наследни чиниоци. Они који због природе свог посла свакодневно упознају велики број особа чија имена морају да упамте, прибегавају једноставном трику: налазе везу између имена или презимена и неке очигледне одлике особе коју треба да упамте. Рецимо, да упознате седог човека који се презива Лабудовић. Одмах замислите белог лабуда. Следећи пут када га видите, белина његове косе подсетиће вас на птицу по којој је добио презиме.
Има ли злата испод Месечеве површине?
Сандра
Смедерево
Камење с Месеца које су донели астронаути „Апола” имало је нешто злата у себи, али је његова количина у нанограмима (милијардити део грама) по граму камена. Претпоставља се да је то злато доспело на Месец с метеоритима јер је у истим процентима нађено и код метеорита који су погодили Земљу.
Која је најжешћа природан катастрофа задесила Земљу?
Вук
Ниш
Вулканске ерупције, земљотреси и урагани често угрожавају нашу планету односећи хиљаде људских живота. Најжећи земљотрес, јачине 8,6 степени Рихтерове скале, који је задесио Еквадор 1906. године, имао је разорну снагу 100 нуклеарних бомби. Није то било ништа у поређењу са најјачом познатом вулканском ерупцијом. Десила се у Тамбори, у Индонезији, 1815. године и њена снага одговарала би разорном дејству 10.000 нуклеарних бомби. Ипак, слабија је у поређењу с тропским ураганима – током једног сата они могу да ослободе енергију од чак 100.000 нуклеарних бомби. Она се распростре по огромном подручју, али и поред тога изазива пустошење. Постоји, међутим, и природна појава која увелико надмашује све поменуте. Процењује се да је удар метеора који је пре 65 милиона година можда уништио диносаурусе имао снагу чак 10 милиона нуклеарних бомби. Није никакво чудо што они после тоганису успели да се опораве.
Када су људи почели да се клизају и када је одржано прво такмичење у уметничком клизању?
Сара
Нови Сад
Верује се да је клизање на леду праисторијска вештина, али не зна се са сигурношћу где и када су се људи први пут у томе опробали. Вероватно је то било у земљама данашње Скандинавије. На обућу су, по свој прилици, стављали кости животиња. Као разонода, клизање је било омиљено у Холандији пре више од три стотине година.
Уметничко клизање настало је у Великој Британији. У Единбургу је још 1742. године основан први клуб за уметничко клизање. Најстарије вештачко клизалиште отворено је у Лондону 1876. године, три године пре него што је основано Национално клизачко удружење. Крајем 19. века клизање на леду постало је омиљени спорт у Русији, САД, Канади, као и у многим европским градовима, међу којима је било и Цетиње! На Олимпијади у Лондону 1908. године први пут су се такмичили и клизачи: мушкарци, жене и парови. Што се светског првенства тиче, прво је одржано у Санкт Петербургу у Русији, 1896. године и тада су се такмичили само мушкарци. Од 1906. године – и жене.
Кад је почела производња плишаних медведића?
Мирјана
Београд
Плишани меда настао је готово истовремено у САД и у Немачкој. САД је кумовала имену Teddy bear, али када је у питању индустријска производња ове играчке, почетак је везан за Немачку. Прича почиње 1902. године када је Теодор Рузвелт у току лова требало да устрели ухваћеног и везаног медведа као председнички трофеј. Видевши животињу, председник је одлучио да јој поштеди живот. Већ сутрадан у „Вашингтон посту” осванула је карикатура овог догађаја и привукла велику пажњу јавности. Под утиском догађаја, Морис и Роуз Мичтон досетили су се да направе првог крпеног медведа и да у излогу поред њега ставе поменуту карикатуру. Меда је од тог тренутка придобио велики број поклоника и почела је потражња за овом играчком.
Истовремено, у Немачкој, власница фабрике меканих играчака Маргарет Штиф купцима почиње да нуди плишане меде са њеним заштитним знаком. Због велике потражње, почиње масовни извоз плишаних медведића у САД.
Зашто је број 12 тако свеприсутан?
Сања Ивановић
Број 12 врло је погодан за изражавање бројчаних вредности, јер може да се подели на чак четири различита начина. Ипак, његово упадљиво присуство у нашим животима последица је природних појава. На основу ископина и штапова за мерење времена који потичу из палеолитског доба сазнајемо да су људи још тада бројали дане према Месечевим менама и увиђали да се после 12 месеци (који су тада имали 29 дана) временска доба периодично понављају.
Други случај тиче се древних Египћана, који су дан поделили на 12 дневних и 12 ноћних сати. Они су дане сабрали у десетодневне декаде, којих је било 36 у години. И египатски бројчани систем био је заснован на броју 12, а верује се да је то због зглобова прстију – има их по три на сва четири прста једне шаке, не рачунајући палац. Тргујући међусобно, људи су лакше могли да преброје туце комада неке робе помоћу сопствених прстију.