Да ли плацебо може да буде штетан?
Ивана М.
Познато је како плацебо делује. Код људи који очекују да ће им лек помоћи чак и узимање „лажног” лека побољшава здравље. Међутим, важи и обрнуто. Наиме, дешава се и да безопасна супстанца код 20–30 одсто људи одличног здравља изазове знаке могућег обољења: главобољу, дремљивост, мучнину. Код ове појаве, која је названа „ноцебо” (од латинског „нашкодићу”), неспокојство и страх играју главну улогу. Особа осећа погоршање јер очекује лош исход. У мозгу се смањује лучење допамина (хормон задовољства), а појачавају се болни утисци.
Занима ме шта значи реч „себиљ”.
Раде П.
Реч „себиљ”, коју су Турци преузели из арапског језика, означава добротворну јавну чесму која се обично гради у облику китњастог киоска. У Сарајеву је таква чесма у центру Баш-чаршије и омиљено је место за састанке, нарочито младих.
Исти такав себиљ, с две цеви из којих тече питка вода, постоји и у Београду, у Скадарлији, а дошао је као поклон од Сарајева поводом Деветог самита несврстаних, одржаног 1989. године у нашем главном граду.
Себиљ код Бајлонијеве пијаце у Београду (фотографија горе)
Молим вас да ми одговорите где се налази највиша стена на свету.
НЕНАД
Ужице
То је Ајерс рок у Аустралији. Ова 2,5 километра дугачка и 1,6 километара широка стена уздиже се до висине од 348 метара из, иначе као тепсија равне, аустралијске пустиње. Аустралијски прастановници назвали су је Улури и седиште је многих легенди и верских представа.
Стена изгледа потпуно гола. Њене стране уздижу се готово косо тако да на њој тешко могу да расту биљке осим у подножју. Оскудна вода цеди се низ стрме стране стене, а камење, настало разним атмосферским утицајима, сакупља се на њеним странама. На тај начин биљке имају упориште, а животиње склониште. На овој дивовској стени највише задивљују разне боје којима је сунце преплављује зависно од доба дана.
Обожавам роботе па ме занима како су настали и ко је измислио првог робота.
НИКОЛА КУЗМАНОВИЋ
Роботом се, у правом смислу те речи, сматра уређај који може да се креће и извршава различите задатке без човекове помоћи и уопште не мора да има људски изглед. У ствари, направа која би тако изгледала и понашала се још је само далеки сан.
Уређаји на даљинско управљање не могу се сматрати роботима јер захтевају присуство човека који ће им давати упутства. Ни аутоматизовани уређаји не могу да се сматрају роботима зато што раде само један одређени посао. Рачунари такође нису роботи јер се не померају. Али, сви заједно чине значајан део роботике, будући да учествују у развоју основних одлика правог робота – покрета, опажања и интелигенције.
Творац речи робот је чешки писац Карел Чапек. Он ју је први употребио у својој драми из 1920. године, Р. У. Р. („Розумови универзални роботи”) чија тема су човеколике направе.
Првог робота направио је Американац Греј Волтер. Он је образовање стицао у Енглеској и био је стручњак за биологију и електронику. Док је радио у британском Неуролошком институту у Бристолу, Волтер је направио првог истински самосталног робота, користећи притом и своје познавање биологије. Овај робот назван је Волтерова корњача.
На свету данас има готово два милиона робота. Највише их је у фабрикама и своде се на руке причвршћене на постоља нанизана дуж производне траке. Роботизоване руке које притежу завртње на аутомобилима, предњаче међу индустријским роботима. Аутомобили израђени помоћу њих јевтинији су и поузданији од оних које праве људи јер се роботи не умарају и раде дуже, а уз то и тачније.
Одакле потиче трбухозборење?
ИВАНА, Ниш
Овде је реч о трику. Човек који „говори из трбуха” образује речи на уобичајен начин, али при томе полако испушта ваздух и отвара уста што је могуће мање. Језик повуче уназад и покреће само његов врх. Притиском на гласне жице, да би пригушио тонове, шири се звук и, што је већи притисак, снажнији је утисак да звук долази из даљине.
Вентрилоквист или трбухозборац држи лутку да би пажњу посматрача скренуо са својих усана. Покрећући руком луткину вилицу, док своју држи што је могуће мирније, он још више повећава утисак да говори из трбуха.
Археолошки налази показали су да је ова вештина веома стара. У античкој Атини био је познат Еурикле, врло вешт учитељ трбухозборења, а неки народи нашег доба којима су многе цивилизацијске тековине још далеко (Зулу, Маори, Ескими) веома добро говоре из трбуха.
Да ли је истина да ледени брегови на Северном и Јужном полу не настају на исти начин?
ДРАГАН из Лесковца
Да. На јужној хемисфери широки плочасти ледени брегови настају одвајањем од ивица огромних плутајућих ледених плоча које су се отцепиле од леда Антарктика, док се на северу санте леда стварају кад се, услед јаких ветрова и снажне плиме и осеке, ледене громаде одвоје од глечера.
Ледени брегови садрже чисту воду, насупрот сланој морској води, по којој плове, а само 12 одсто леденог брега види се изнад површине мора.
Обраћам вам се с надом да ћете ми
изаћи у сусрет иако је
моје питање необично.
Занима ме који је народ с најкраћим именом.
ИВАНА из Панчева
Најкраће име, од само једног слова, има народ који живи у Кини. Зову се И.
Броје нешто више од 5.000.000 становника и чине једну од десет већих националних мањина Кине.
Припадају групи тибетско-бурманских народа, настањени су у планинама Линшана и баве се сточарством.
Народ И први пут се помиње у кинеској књижевности у 3. веку.
Мало-мало па чујем о земљи Лапонији. Уз помоћ атласа покушала сам да нађем ту земљу, али узалуд. Занима ме да ли заиста постоји или је плод нечије маште? Молим те да ми што пре одговориш, у питању је опклада, и то озбиљна.
ЈОВАНА БОШКОВИЋ Београд
Мада је у нашем језику, у жаргону, за оног склоног заборављању обичај да се каже да је „лапонац”, извесно је да Лапонија постоји. Истина, није посебна држава, угнездила се у европском леденом појасу, тамо где поларни круг сече најсеверније крајеве Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Њени становници, који сами себе називају Самерци, а за Норвежане су Лапонци (синоним за номаде), слободно – без пасоша – у племенима крстаре подручјима четири државе, траговима својих стада ирваса.
Иако немају државу, имају држављанство оне земље у којој, без обзира на то што су номади, проводе највише времена. По неким статистичким подацима, у Норвешкој их је највише – 25.000, у Шведској 17.000, Финској 4000 а у Русији око 2000.
Историчари су утврдили да је њихова прапостојбина Урал, гранични планински венац између Европе и Азије. Одатле су кренули почетком леденог доба с крдима ирваса која су се повлачила са севера, упоредо с повлачењем леда. Од те далеке праисторије они су верни пратиоци ирваса, те не чуди што их и данас зову народом ирваса. Зими су у подножју планина, а за кратког лепог времена, због испаше, бораве у горама, углавном у брвнарама и шаторима.
Својевремено, до 17. века, њихови (племенски) богови били су – како је то и одговарало начину живота – сунце, гром и ветар, а потом су стигли мисионари и све их покрстили. Иако се – ходајући за стадима ирваса – и даље уздају у звезде као непогрешиве часовнике и небо као поуздану временску прогнозу, на тим својим путевима изградили су и мноштво лепих и пригодних храмова. Живе од продаје својих рукотворина по околним градовима, добро обучени пси су дадиље деци, а зима је прилика да се сретну са својим раштрканим сународницима.
И мало њих пати од заборавности, бар тако сведоче научници који су се бавили проучавањем њиховог начина живота.