Молим вас да ми одговорите где се налази највиша стена на свету.
НЕНАД
Ужице
То је Ајерс рок у Аустралији. Ова 2,5 километра дугачка и 1,6 километара широка стена уздиже се до висине од 348 метара из, иначе као тепсија равне, аустралијске пустиње. Аустралијски прастановници назвали су је Улури и седиште је многих легенди и верских представа.
Стена изгледа потпуно гола. Њене стране уздижу се готово косо тако да на њој тешко могу да расту биљке осим у подножју. Оскудна вода цеди се низ стрме стране стене, а камење, настало разним атмосферским утицајима, сакупља се на њеним странама. На тај начин биљке имају упориште, а животиње склониште. На овој дивовској стени највише задивљују разне боје којима је сунце преплављује зависно од доба дана.
Обожавам роботе па ме занима како су настали и ко је измислио првог робота.
НИКОЛА КУЗМАНОВИЋ
Роботом се, у правом смислу те речи, сматра уређај који може да се креће и извршава различите задатке без човекове помоћи и уопште не мора да има људски изглед. У ствари, направа која би тако изгледала и понашала се још је само далеки сан.
Уређаји на даљинско управљање не могу се сматрати роботима јер захтевају присуство човека који ће им давати упутства. Ни аутоматизовани уређаји не могу да се сматрају роботима зато што раде само један одређени посао. Рачунари такође нису роботи јер се не померају. Али, сви заједно чине значајан део роботике, будући да учествују у развоју основних одлика правог робота – покрета, опажања и интелигенције.
Творац речи робот је чешки писац Карел Чапек. Он ју је први употребио у својој драми из 1920. године, Р. У. Р. („Розумови универзални роботи”) чија тема су човеколике направе.
Првог робота направио је Американац Греј Волтер. Он је образовање стицао у Енглеској и био је стручњак за биологију и електронику. Док је радио у британском Неуролошком институту у Бристолу, Волтер је направио првог истински самосталног робота, користећи притом и своје познавање биологије. Овај робот назван је Волтерова корњача.
На свету данас има готово два милиона робота. Највише их је у фабрикама и своде се на руке причвршћене на постоља нанизана дуж производне траке. Роботизоване руке које притежу завртње на аутомобилима, предњаче међу индустријским роботима. Аутомобили израђени помоћу њих јевтинији су и поузданији од оних које праве људи јер се роботи не умарају и раде дуже, а уз то и тачније.
Молим вас да напишете нешто о себореји.
ДЕЈАН
Топола
Себореја је кожна болест која настаје због претераног лучења лојних жлезда, па се зато тако зове (лат. sebum – лој + rhea – лучење). Постоје два облика те болести – масна и сува себореја. Масна себореја јавља се на лицу, око носа и на челу у облику масних љуспица, а сува на косматом делу главе, власишту, и изазива опадање косе (ћелавост). Себореја се чешће јавља код мушкараца него код жена, а узрок њеног настанка није познат.
Шта подразумева израз „снежна фауна”?
Дејан Здравковић
Снежном фауном називају се животиње које живе у области вечитог снега , у поларним крајевима или на високим планинама где стално влада ниска температура и несташица хране. Оне су прилагођене оскудним животним условима, имају збијено тело, густо крзно или перје, кратке удове и реп да би се што више ограничио губитак телесне температуре. Најпознатији припадници снежне фауне су: бели медвед, поларна лисица, алпски зец, алпска кокошка. На самом леду живе и неки инсекти, попут скокуна и ледене буве.
Обраћам вам се с надом да ћете ми
изаћи у сусрет иако је
моје питање необично.
Занима ме који је народ с најкраћим именом.
ИВАНА из Панчева
Најкраће име, од само једног слова, има народ који живи у Кини. Зову се И.
Броје нешто више од 5.000.000 становника и чине једну од десет већих националних мањина Кине.
Припадају групи тибетско-бурманских народа, настањени су у планинама Линшана и баве се сточарством.
Народ И први пут се помиње у кинеској књижевности у 3. веку.
Мало-мало па чујем о земљи Лапонији. Уз помоћ атласа покушала сам да нађем ту земљу, али узалуд. Занима ме да ли заиста постоји или је плод нечије маште? Молим те да ми што пре одговориш, у питању је опклада, и то озбиљна.
ЈОВАНА БОШКОВИЋ Београд
Мада је у нашем језику, у жаргону, за оног склоног заборављању обичај да се каже да је „лапонац”, извесно је да Лапонија постоји. Истина, није посебна држава, угнездила се у европском леденом појасу, тамо где поларни круг сече најсеверније крајеве Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Њени становници, који сами себе називају Самерци, а за Норвежане су Лапонци (синоним за номаде), слободно – без пасоша – у племенима крстаре подручјима четири државе, траговима својих стада ирваса.
Иако немају државу, имају држављанство оне земље у којој, без обзира на то што су номади, проводе највише времена. По неким статистичким подацима, у Норвешкој их је највише – 25.000, у Шведској 17.000, Финској 4000 а у Русији око 2000.
Историчари су утврдили да је њихова прапостојбина Урал, гранични планински венац између Европе и Азије. Одатле су кренули почетком леденог доба с крдима ирваса која су се повлачила са севера, упоредо с повлачењем леда. Од те далеке праисторије они су верни пратиоци ирваса, те не чуди што их и данас зову народом ирваса. Зими су у подножју планина, а за кратког лепог времена, због испаше, бораве у горама, углавном у брвнарама и шаторима.
Својевремено, до 17. века, њихови (племенски) богови били су – како је то и одговарало начину живота – сунце, гром и ветар, а потом су стигли мисионари и све их покрстили. Иако се – ходајући за стадима ирваса – и даље уздају у звезде као непогрешиве часовнике и небо као поуздану временску прогнозу, на тим својим путевима изградили су и мноштво лепих и пригодних храмова. Живе од продаје својих рукотворина по околним градовима, добро обучени пси су дадиље деци, а зима је прилика да се сретну са својим раштрканим сународницима.
И мало њих пати од заборавности, бар тако сведоче научници који су се бавили проучавањем њиховог начина живота.
Чула сам да код нас постоји музеј хлеба. Занима ме, ако је то истина, где се налази и да ли може да се обиђе.
ЈАСНА ВУКАДИНОВИЋ Ниш
У сремском селу Пећинци, 42 километра од Београда, налази се први српски и други у свету Музеј хлеба. Основао га је Слободан Јеремић Јеремија још 1995. године као породични музеј, и за посетиоце је прави доживљај. Љубазни домаћин сваког посетиоца прима срдачно, као драгог госта. Кад год дођете, добро сте дошли, пошто је музеј део домаћинства.
Четрдесетак година Јеремија је обилазио села и најудаљеније крајеве Србије, фотографисао, сликао и сакупљао, да би од заборава сачувао и оно чиме се земља обрађивала и чиме се хлеб месио. У Музеју хлеба данас има више од две хиљаде предмета, подељених у четири збирке. Обилазак музеја или (како тамо кажу) пут земље, „хлеба до неба”, почиње целином посвећеном обради земље. Следи део приче који чине предмети за прераду пшенице и кукуруза, као и предмети за припремање хлеба. Главни део музеја чини збирка од 96 обредних хлебова разврстаних у групе: хлебови за новорођенчад, божићни, васкршњи, славски, сватовски, жетвени, литургијски и хлебови за умрле. Ту су и Јеремијине слике из циклуса „Земља” с мотивима српских села које, поред ликовне, имају и етнографску вредност.
Занимљивост овог музеја је и у томе што изложени предмети могу слободно да се узму у руке и разгледају, а машине ће, на захтев посетиоца, показати како се то ради(ло) да би хлеб стигао на трпезу. Ту је својеврсна порука да се „цео људски живот заправо одвија између два хлеба: хлеба за новорођенче и хлеба за умрлог”.
На који начин бука лоше утиче на човека?
Милица из Новог Пазара
Бројни нежељени звуци чују се свакодневно у нашој околини, нарочито у граду. Често нисмо свесни свих опасних дејстава буке и тога да је нелагодност коју осећамо потекла управо од ње. Последице буке уочавају се као нервоза, лоше памћење и кратак сан, иако ћемо их најчешће приписати другим утицајима. Неће утицати лоше само на слух, већ и на целокупно здравље човека. Јаки звуци градског саобраћаја могу једној особи да сметају, док ће за другу бити потпуно прихватљиви. Стога се каже да је утицај буке на човека веома субјективан. Некада и најмањи звуци могу да оставе трајне последице иако тога нисмо свесни, али ни потпуна тишина није препоручљива. Под одређеним условима тишине успећемо да чујемо чак и куцање срца и проток крви. На буку су осетљивије жене.