Којим редоследом коњ подиже ноге у ходу?
Далибор
Врање
Коњ, сисар једнокопитар, има јединствен начин ходања. Без обзира на то да ли се креће лаганим кораком, касом или галопом, о земљу се увек опире једном левом и једном десном ногом и то у дијагонали. Иза предње леве следи задња десна, а затим предња десна и задња лева. Тако се приликом сваког корака чују четири удара о тло. Задње ноге увек су за пола корака пре у покрету од предњих. Само ретке врсте арапских коња, брзих тркача, готово истовремено подижу и предњу и задњу ногу.
Зашто приликом вулканских ерупција севају муње?
Филип, Шабац
У обичним олујним облацима електрично наелектрисање нагомилава се услед сударања ледених кристала који се налазе у њима. Иста ствар дешава се и у облацима вулканског пепела. У њима долази до сударања пепела и крупнијих зрна. Током ерупција вулкана избацује се и велика количина воде у облику паре. Пара се пење навише, хлади се, и том приликом почињу да се стварају кристали леда који се сударају и додатно гомилају напон у вулканским облацима. То је разлог зашто су ерупције праћене већим бројем муња.
Зашто се пингвини крећу у колонама?
Машан Јововић
За разлику од осталих птица, кад им дође време за парење, пингвини одлазе на пут. Пешице, наравно. Они који живе на Антарктику најдуже путују до места где ће свити гнездо. Услов је да гнездо буде удаљено од обале бар неколико километара.
Окружени ледом, по снегу и жестоком ветру, хиљаде пингвина креће се ка унутрашњости копна. Од јаког ветра крију се један иза другог, па то ствара утисак да иду у колони. Кад женка снесе јаје, враћа се на обалу, исцрпљена, да нешто поједе. За то време мужјак лежи на јајету. А кад мали пингвин дође на свет, отац је тај који га греје испод свог крила. Али, вратиће се и женка. Док пингвин не одрасте, родитељи наизменично брину о наследнику.
Колико речи за снег имају Ескими?
ЛЕОН
Нови Сад
За одговор на ово питање треба прво утврдити ко су „Ескими”. Углавном се у њих убрајају Инуити и Јупици (или Јупити) са североистока Сибира и крајњег севера Северне Америке. Овим народима су блиски и Алеућани, мада се они обично не убрајају међу Ескиме.
Нове речи, које би се у другим језицима могле разложити на синтагме или чак зависне реченице, у њиховим језицима граде се од ограниченог броја коренова и наставака. Различити језици и дијалекти из ескимско-алеутске породице углавном имају само три корена за снег. Али заиста постоји велик број сложеница које описују снег или лед. Проста разлика је између снега који пада и снега који је већ на земљи (ово је већ изражено у корену), али сложеница може описати и нешто што је много ближе одређено: на пример, снег који је добар за прављење иглоа, или лед који није још довољно очврснуо.
Лингвисти се условно слажу да ескимски језици имају педесетак речи које описују снег или лед.
У прошлом броју, који је изaшао 17. децембра, у тексту „Стомак на длану”, о још једном чуду медицине, пишете о лаудануму, па бих волео да нешто више сазнам о њему.
Светислав
Ниш
Алкохолни раствор опијума (10 одсто тежине раствора) дуго је служио као чаробни лек за умирење болова и смиривање кашља. Први пут га помиње швајцарски лекар и алхемичар Парацелзус у 16. веку. Столеће касније, енглески лекар Томас Сиденхам увео га је у ширу употребу. До 18. века лекари су већ знали да је овај лек опијат и да разара животе зависника. Лауданум је заиста смиривао кашаљ, болове и пролив, макар накратко, али је људима у време колере, жуте грознице и дизентерије у пренасељеним градским четвртима спасавао или бар олакшавао животе одраслих и деце.
Пошто је сматран леком, није био опорезиван и коштао је мање од боце џина. Страхоте зависника почеле су да се помињу тек када су то били познати или уважени људи – песник Семјуел Тејлор Колриџ, или супруга америчког председника Абрахама Линколна. До почетка 20. века куповао се без рецепта. Данас закони прописују означавање, састав и дозирање свих производа који садрже алкохол, кокаин, хероин, морфијум и канабис. Раствор опијума законито се још користи као делотворан лек само код тешких, по живот опасних пролива.
Ко је био Јан Коменски?
Владан Ђурић
Чешки мислилац и педагог Јан Амос Коменски (1592–1660) био је један од најутицајнијих реформатора школства чије се поставке и данас примењују широм света. Коменски је први настојао да се омогући основно школовање за сву децу.
У свом чувеном делу „Велика дидактика” пише, између осталог, да у школе „треба узимати не само децу богатих и знаменитих људи, већ сву децу подједнако, и богаташку и сиротињску, дечаке и девојчице по свим градовима, варошима, селима и засеоцима”. По њему, обавезна основна школа треба да пружи основна знања свој деци, без обзира на пол, друштвено порекло и каснији професионални развој и то на матерњем језику, а не на латинском како је до тад било уобичајено. Комински је, такође, први увео план и програм наставе, као и разредну наставу.
Занима ме ко је измислио котураљке и кад су људи почели да их користе.
МЛАДЕН
Барајево
Жозеф Мерлен, белгијски градитељ музичких инструмената, давне 1760. године одлучио је да се одмори од музике и направи нешто сасвим другачије. То су биле котураљке, кратке скије с причвршћеним точковима. Мерлен је овом октрићу наденуо назив skaties.
Те котураљке су, међутим, биле много тешке. Кочење и скретање било је готово неизводљиво. У првој половини 19. века „клизаљке с точковима” биле су у моди, па су тада и усавршене. Највећи преокрет десио се 1884. године, кад су на котураљке стављена четири точка која се окрећу и лево и десно. У то време клизач је могао да достигне брзину од чак 35 километара на час.
Данас су котураљке доживеле прави бум. Има их, захваљујући новој технологији, разних врста и готово на сваком ћошку.
Могу ли људи да живе под водом?
МИЛЕНА ДРАЖИЋ
Београд
Људи би сасвим сигурно могли да живе под водом ако би морали – на пример, у случају планетарне поплаве, али не тако што би им се тела променила. Појава шкрга, израштаја међу прстима налик на пачје ноге или било какве промене плућа тако да дуже задржимо дах под водом није немогућа. Али, морало би да прође ко зна колико векова за такве еволутивне промене.
Чак и да се те промене десе нагло и вештачки, хируршким или генетским путем, то би и даље било знатно скупље, дуготрајније и сложеније за цело човечанство него да се направе подводне насеобине и подморнице. Тако би се прилагођавање људске врсте подводном животу свело превасходно на замашне технолошке промене.