Чуо сам да је могулски цар Акбар на свом двору имао неког славног музичара о коме су се испредале легенде. О коме се ради?
Мирослав
Ниш
Велики могулски цар Акбар Велики (1556–1605) имао је свог личног и омиљеног музичара. Његово име било је Тансен. Он је, према легенди, био савршено оличење безграничне моћи музике.
Тансен је рођен у Гвалиору. Његови родитељи нису могли да имају деце, па су зато затражили помоћ од мудраца Гауса. Тако се родио дечак, будући славни музичар. Музику је научио на необичан начин: као дете подражавао је гласове животиња и птица. Једног дана чуо га је свети човек Харидас који је замолио Тансенове родитеље да му допусте да дечака поведе у Бриндабан и подучава га музици. Једанаест година касније Тансен је окончао своје музичко усавршавање. Представио се владарки Гвалиора која је и сама била даровита певачица. Сместа га је примила у службу.
Касније је Тансен постао певач на двору махараџе од Реваса. Цар Акбар посетио је једном приликом тај двор и толико га је опчинила Тансенова вештина да је махараџа морао да му препусти свог певача. Тако га је Акбар одвео у Агру. Нажалост, чим су постали свесни његове изузетне даровитости, неки дворани покушали су да га удаље са двора. Легенда каже да су га једном љубоморни људи са двора наговорили да пева „дипак”, односно „жарку” песму (у Индији свака песма подразумева и боју и расположење, као и одређену мелодију особеног ритма).
Завидљивци су се надали да ће моћ музике једноставно спржити певача. Тансен је прихватио изазов, али је претходно научио своју кћерку да пева другу песму, „мег”, што значи облак. Тако је Тансен храбро запевао „жарку” песму.
Музика је загрејала ваздух, свеће су се саме од себе упалиле. Тансен је осетио како га топлота гуши. У том тренутку девојка је почела да пева „облачну” песму, призивајући олују и кишу. Убрзо је почео пљусак.
Тансен је месец дана боловао од грознице, а неговао га је сам цар. Тансенови противници одмах су кажњени, а он је до краја живота остао дворски музичар. Умро је 1585. године и гроб му се налази у Гвалиору.
Кад и где су почели да се користе чекови?
ЂОРЂЕ из Београда
Плаћање чековима уведено је 1742. године у Великој Британији. Предлог да се, уместо гомиле новца, за плаћање великих рачуна користе налози за исплату потекао је од британских банкара. Они су одштампали посебне одсечке од хартије с утиснутим бројем рачуна за проверу банковног рачуна, на које је само требало уписати износ исплате.
Такав вид плаћања без готових пара у руци одмах је прихваћен у Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Ипак, многе земље биле су сумњичаве и нису га прихватале. Француска је била једна од таквих – чекове је увела тек 1865. године.
Уместо званичног назива – налог за безготовинску исплату – задржао се изворни, чек (cheque у Енглеској или check у САД).
Зашто мачкама виси салце са стомака чак иако нису дебеле?
Тодор из Ниша
Ово је природна појава код мачака. Додатна кожа са залихом сала иде дуж стомака – како код домаћих мачака, тако и код неких дивљих врста, као што су лавови.
Ветеринари и биолози само претпостављају чему ова „праисконска торба” служи, из посматрања животиња и онога што знамо о сисарима. Једна од претпоставки јесте да масне наслаге на том месту неће ометати мачку у свакодневном кретању, спавању и лову. Вероватно је и да служи као додатна заштита у борби, јер додаје слој преко осетљивих унутрашњих органа.
Такође, домаће мачке једу сваког дана, а оброци дивљих мачака нису толико редовни. После гозбе дивља мачка претвара храну у сало које чува у тој „торби”, за црне дане. Торба се развија код оба пола после 6. месеца живота. Она није знак да је мачка прехрањена, већ се то утврђује по облику тела – гојазне мачке су много облије.
Као и људска, мачја гојазност изазива здравствене тегобе, те у том случају треба попричати с ветеринаром и осмислити начин да се мезимцу помогне да достигне здравију тежину.
Одакле потиче узвик „ахој”, којим су се морнари некад поздрављали?
ИЛИЈА, Шабац
До средине прошлог века овај поздрав могао је да се чује на бродовима широм Европе. Тим јединственим узвиком морнари су најављивали улазак брода у луку или испловљавање и тако су се поздрављали при сусрету и на води и на копну.
Језички стручњаци кажу да та реч не значи ништа одређено – баш као ни узвик „хало”, који се користи приликом јављања на телефонски позив.
Претпоставља се да је реч настала од узвика „хо” или „хој”, којим су говедари са Старог континента терали стоку. Слични узвици користили су се и на карневалским прославама у разним надметањима.
Зашто су морнари преузели овај узвик, тешко је утврдити. Као једно од објашњења наводи се могућност да је ова реч, кратка и јасна, а без одређеног значења, била савршена за препознавање и споразумевање међу члановима посаде, као знак упозорења другим бродовима и обалским радницима у луци.
Занима ме каква је то животиња генетка.
Сава из Мионице
Генетка или европска цибетка (лат. Genetta genetta) животиња је из породице цибетки (Viverridae) налик на мачку. Дугачка је један метар, од чега 40 центиметара чини реп. Крзно јој је жуто с тамним пегама, а реп је прошаран црним колутовима.
Генетка је једини представник цибетки у Европи. Живи на Пиринејском полуострву и на југу Француске. Тамо је припитомљену држе у кућама да би „таманила” мишеве и пацове. Позната је и по томе што око себе шири веома јак и непријатан мирис.
Шта значи израз „гравитациона поља”?
СВЕТЛАНА, Нови Сад
Јачина силе Земљине теже није једнака на свим тачкама наше планете. Области с различитом јачином називају се гравитациона поља. Она одражавају особености грађе Земљине коре и условљена су присуством различитих руда.
Геолози који су својевремено спроводили гравиметријско снимање у једном делу Казахстана дошли су до потпуно неочекиваног сазнања: стазе којима су каравани камила ишли преко пустиње у потпуности одговарају линијама најслабије силе теже, а ноћни биваци каравана распоређени су, по правилу, на местима где се секу гравитациона поља. Другим речима, „пустињске лађе” утабале су пут да им тешки товари буду мало лакши, а за одмор су бирале места у тачкама релативне равнотеже.
Како камиле бирају пут на ком ће потрошити најмање снаге? То је засад тајна коју треба да реше биолози. Међутим, грађевинари, који подижу путеве кроз пустињу, већ користе искуство камила и геолошке налазе.
Кад матица из пчелињака угине, постоји ли „принцеза” која је наслеђује?
Ђорђе Милић
Матица је зрела женка у пчелињем друштву чији је главни задатак ношење јаја. Тиме се обезбеђује опстанак заједнице и држање колоније на окупу. Колонија пчела може да изнедри онолико матица колико јој је потребно, мењајући исхрану ларви женки које се развијају.
Прва три дана живота све ларве пчела добијају „краљевски оброк”. Након тог времена, радилице прелазе на мед и полен, а оне које су предодређене да постану матице настављају с истим оброцима. Након седам дана готово све напуштају рој да би се париле.
Шта значи и одакле потиче реч „пипун”?
АНЂЕЛКО из Пријепоља
Речју „пипун” се у приморским ијекавским говорима означава диња или лубеница. Вук Караџић ју је, скупљајући грађу за Српски рјечник (1818), најпре забележио у Боки которској у изразу „Не може се спавати и пипуне чувати”. На Корчули се користи варијанта „пипуна”, док је у Шибенику посведочена у облику „пепун”.
Пореклом је из латинског језика (од именице pepo – „бундева, велика диња”, пренете из грчког), а у Далмацију и Црну Гору дошла је подсредством италијанског – због трговачких и друштвених веза, при чему је италијанско popone прилагођено у „пипун”. Одатле се реч проширила по читавом Балкану, па се у бугарском језику јавља пипон, у влашком pipońu, а у албанском pjepër.
Од ње су код нас изведене речи „пипуниште” – земљиште на којем се сади бостан, и „пипунар” – бостанџија, човек који сади и гаји диње.
Поред тога, у дубровачком говору пипуном зову и расејаног, лудог човека, па се у препиркама чује „Баш си пипун!”