Да ли је истина да албатроси годинама могу да лете, а да не додирну чврсто тло?
Љиљана
Ниш
Албатроси су највеће морске птице чији је живот везан за огромна пространства океана. Оне само привремено живе на острвима испод Антарктика – у време парења и док леже на јајима, а и то се догађа на сваке две године.
Осим тога, младе птице никад се не паре пре 
осме до десете године, па, теоријски, албатроси могу да лете над океаном и до неколико година. Млади се, ипак, држе околине острва на ком су се излегли. Оно што овој великој и тешкој птици (око 12 килограма) омогућава да прелети и 500 километара дневно, јесте њен аеродинамични облик и техника лета. С крилима чији распон може да достигне три и по метра, албатроси могу да лебде у ваздуху користећи ваздушне струје, а да ниједном не залепећу крилима. Дакле, не умарају се. На површину воде спуштају се кад нема ветра и да би се хранили рибама и лигњама.
Да ли је истина да се један шахиста својевремено ослободио ропства иметком стеченим за шаховском таблом?
Лука, Београд
Сицилијански шахиста Паоло Бои родио се у Сиракузи 1528. године, па су га због тога понекад звали „Ил Сиракузано”. Овај даровити шахиста нарочито се одликовао смелом комбинаториком при размештању фигура и способношћу да истовремено игра три партије „наслепо” (не гледајући у таблу). Бои је, уз то, био немирног духа и целог живота је путовао, налазећи богате покровитеље. Забележено је да је на једном путовању по Шпанији 1575. године победио два водећа шпанска играча. За тај успех краљ Филип Други (1527_01598) наградио га је с 500 круна годишњег прихода.
На путу за Италију Боиа су ухватили алжирски гусари и продали га у ропство. Међутим, Бои је успео да се избави тако што је свом господару стекао иметак играњем шаха. После ропства путовао је у Ђенову, Милано, Венецију и Мађарску, где је, кажу, с Турцима играо шах јашући на коњу. Умро је 1598. године у Напуљу, под сумњивим околностима. Једна од претпоставки је да га је отровао неки од његових шаховских супарника.
Како научници утврђују који је диносаурус мужјак, који женка?
ЖЕЉКО
Голубац
Многи палеонтолози, стручњаци за фосиле, сматрају да разлика у величини костура одраслих диносауруса највероватније указује на разлику у половима, односно да мањи скелети припадају мужјацима, а већи женкама.
Питер Ларсон, познати амерички палеонтолог и председник Института за геолошка истраживања „Блек Хил”, изнео је у једној студији и доказе за овакво мишљење. Наиме, утврдио је да је први коштани израштај у корену репа код мањих костура дужи и да су за њега највероватније били везани мишићи који су држали полни орган мужјака, а да је код већих скелета тај израштај краћи и да је смештен ниже у репу. То је женкама, како је објаснио, омогућавало да лакше носе и избацују јаја.
Шта се то догоди па скакавци у јатима крену да пустоше зелене површине и летину?
Матија из Беочина
Скакавци су познати по томе што у великим јатима чине огромну штету пољопривредницима. У многим земљама Африке, Азије и Јужне Америке они су највећа претња усевима. Живе усамљено, али се некад због промене климе, животне околине, те хормоналних поремећаја, уједињују у велика јата и од безазлених инсеката претварају у праву пошаст. Због промена које тада доживљава њихово тело постају одлични летачи, кадри да прелете велике раздаљине у потрази за храном.
Велике афричке врсте, као што су пустињски скакавци, понекад пређу и више стотина километара. Нагло појављивање скакаваца везано је, дакле, за њихову велику летачку способност – и за незаситост: за кратко време у стању су да прождеру читав биљни свет на који се стуште.
Како се размножава ананас?
ГОРАН из Бора
Свака појединачна љуска којом је обложен плод ананаса ствара се од посебног цвета. Око 200 цветова расте у средини биљке: сваки произведе мали плод, а њиховим срастањем ствара се зрели плод ананаса. Ову биљку опрашују инсекти, колибрији и слепи мишеви, али она има способност да развије плод чак и кад није опрашена. Семенке које се развијају у биљци након опрашивања нарушавају ваљаност плода, па узгајивачи ананаса покушавају да спрече опрашивање усева. Узгајају се посебне сорте које расту са тла или се одсеца и сади врх плода с лишћем.
Чула сам да се један део стваралаштва сликара Пабла Пикаса назива фотореализам, па вас молим да нешто напишете о томе.
ЛЕА
Сомбор
Између две стваралачке фазе, реализма и кубизма, славни Шпанац Пабло Пикасо (1881–1973) упознао је и фотографију. То се догодило између 1901. И 1916. године. Тада је страсно заволео „малу црну кутију” и једном приликом изјавио: „Открио сам фотографију; сад могу и да се убијем, јер више немам шта да научим”.
Пикасо је користио фотографију као припремни део за своје слике и у том смислу усредсређивао се на три главне теме: аутопортрет, портрет и поглед на сликарски атеље. Фотографија код њега означава документ, али и студију будућих слика и цртежа, јер су сви кубистички предмети на њима уредно положени као модели: гитаре, луле и флаше. Зато је овај део његовог стваралаштва добио име фотореализам или фаза фотодокументације.
Зашто се глас мења с годинама?
ЈОВАНА
Димитровград
Током детињства наши гласови мењају се постепено због тога што гркљан расте и производи све јаче звукове, а гласне жице старе. Током пубертета дечаци трпе драматичне промене због тога што промењена количина хормона утиче на величину и облик гркљана, те глас код пубертетлија почиње да „пуца”. Потом гласови остају веома стабилни и по неколико деценија, све док у старости не почну да слабе и постају дрхтавији. То се дешава зато што мишићи који учествују у производњи гласова почињу да се скупљају, мембране се тање, а контрола слаби. Мушки гласови постају пискавији, док су женски дубљи.
Упркос свим променама, глас особе остаје препознатљив члановима породице и пријатељима током целог живота.
Да ли бисте могли да ми напишете нешто више о Елизабети Баварској?
МАША
Лозница
Елизабета Амалија Евгенија, војвоткиња од Баварске (1837–1898), припадала је краљевској династији Вителсбах. Ступањем у брак с царем Францeм Јозефом (1830–1916) постала је царица Аустрије (1854), а од нагодбе из 1867. године и апостолска краљица Угарске.
Елизабета се није много мешала у политику, али је оставила траг у повести због изузетне лепоте и помало неуобичајеног начина живота.
Није се строго придржавала дворских правила и имала је бројна интересовања. Пратила је моду, водила рачуна о исхрани, уживала у јахању. Посветила се и образовању, па је учила грчки и старогрчки и писала сентименталну поезију.
Запамћена је и као владарка која је преживела тешке недаће. Тешко је поднела смрт прворођене кћери, након које је утеху нашла у путовањима. Кад је 1889. године њен син Рудолф извршио самоубиство, потпуно се повукла из јавности. И сама је скончала трагично. Италијански анархиста Луиђи Лукени усмртио ју је убодом оштром турпијом 10. септембра 1898. године на обали Женевског језера.