Занима ме ко је био Јан Коменски.
МИРЈАНА ЋИРИЋ
Београд
Чешки мислилац и педагог Јан Амос Коменски (1592–1660) био је један од најутицајнијих педагошких реформатора школства чије се поставке и данас примењују у читавом свету. Коменски је први настојао да се омогући обавезно основно школовање за сву децу. У чувеном делу „Велика дидактика”, између осталог, пише да у школе „треба узимати не само децу богатих и знаменитих људи, већ сву децу подједнако, и богаташку и сиротињску, дечаке и девојчице по свим градовима, варошима, селима и засеоцима”.
По њему, обавезна основна школа треба да пружи елементарна знања свој деци на матерњем језику, а не на латинском, како је до тада било уобичајено. Коменски је, такође, први увео план и програм наставе, као и разредну наставу у облику врло сличном оном који и данас постоји.
Зашто неки људи повраћају током путовања?
СТРАХИЊА
Београд
Путна или морска болест најчешће се јавља на узбурканом мору, приликом вожње по планинским кривинама (нарочито ноћу), у току лета авионом, али и после труцкања у колима. За њену појаву главни кривац је човеков центар за равнотежу.
Смештен у унутрашњем уху иза „пужа”, састоји се од три полукружна канала усмерених на три различите стране. Захваљујући томе и ћелијама са трепљама, центар за равнотежу може посредством нерава да шаље податке мозгу о нашој промени правца и убрзања. Али, ако је пренадражен, ти подаци могу да буду и противречни. Услед тога у мозгу долази по побуђивања погрешних пријемника.
А када се догоди да се у мозгу разликују подаци који долазе из центра за равнотежу од оних које му саопштавају чула, више ништа не ради како ваља! Јер, центар за равнотежу може да забележи убрзање или промену правца и без учешћа чула вида. Зато се и јављају нелагодности када ноћу путујете кривудавим путем или у колима читате новине: док ваш центар за равнотежу саопштава мозгу да се крећете, очи тврде супротно. Исход је исти и у обрнутом случају – када ваша чула бележе покрете, а центар за равнотежу не.
Путна болест некада се јавља и као последица обољења психе када до појаве нелагодности долази и при самом погледу на кола или када се осети мирис бензина.
Има ли лека? Док путујете, разгледајте околину, настојте да што мање померате главу, једите мало...и избегавајте да мислите на болест. За теже случајеве постоје и одговарајући лекови.
Какав је то поремећај који се зове дислексија?
БОГДАН
Земун
Овај појам означава поремећај способности читања или разумевања прочитаног и поред постојања нормалне интелигенције, вида, слуха и других општих способности. Особе с овом сметњом имају потешкоће приликом читања и писања које се огледају у томе што често изокрећу слова или речи, замењују слова слична по облику или звучности, додају или не примећују одређена слова или речи.
На појаву овог поремећаја могу да утичу наследни чиниоци, као и околина. Неретко погађа оне који су претерано активни (нарочито децу), а може да се јави код одраслих као резултат повреде мозга, можданог удара или деменције. Иако је дислексија у суштини неизлечива, прилагођавање наставног приступа у великој мери помаже да се смање знакови поремећаја.
Како је авион добио име?
ВЛАДИМИР
Лапово
После летелица на људски погон и балона, људи су настојали да пронађу средство које ће летети помоћу парне машине. То је успело француском инжењеру Клементу Адеру, који је 1880. године направио летелицу с парном машином. Та летелица, којој је дао име „Еол”, успешно је полетела, али није и летела. Потпун успех постигао је тек с трећом летелицом, којој је дао име „Авион” (лат. avis – птица) по коме се од тада све летелице зову авионом. „Авион” Клемента Адера био је тежак 400 килограма и имао је облик кутије, крила као код слепог миша која су се склапала и могао је да се преноси. Имао је две парне машине, купљене у Енглеској, укупне јачине 60 коњских снага и тежине 60 килограма, а које су покретале две четворокраке елисе. Адеров авион полетео је 14. октобра 1897. године.
Због чега казаљке на сату иду слева надесно?
ЈОВАН
Ниш
Пре него што су измишљени механички сатови, најраспрострањенији „инструмент” за мерење времена био је сунчани сат. Он је радио на основу померања сенке мањег или већег штапа, или нечег сличног, у средини круга, и то услед кретања Сунца. Смер у коме се крећу казаљке данашњих сатова одговара смеру у коме се на северној Земљиној полулопти, где су први механички часовници направљени, кретала сенка Сунца.
Зашто се каже „закопати ратне секире”?
МИЛИВОЈЕ
Лесковац
Овај израз потиче из обичаја северноамеричких Индијанаца, тачније Ирокеза с којима су Европљани дошли у додир на југоистоку Канаде и североистоку Сједињених Америчких Држава. Прва назнака да овакав обичај постоји међу Ирокезима налази се у збирци „Извештаји језуита Нове Француске”. У једном извештају насталом пре 1664. године жеља за миром представља се као жеља да се секире баце у највеће дубине земље. Судија из енглеске колоније Масачусетс, Семјуел Суел, прецизно је записао тај обичај у једној књизи из 1680. године. Говорећи о некаквом мањем сукобу Енглеза и Мохиканаца (припадника ирокешког народа), Суел бележи да су се Енглези срели с вођама оближње мохиканске заједнице и склопили мир. То су обележили тако што су закопали две секире: једну за Енглезе, а другу за Мохиканце. Према Суелу, секира је било главно мохиканско оружје у рату. Израз се полако усталио у говору и књижевности у Северној Америци, а касније се проширио на остатак света.
Како је настала „мелба”, посластица од брескве?
МИЛИЦА
Краљево
Далеке 1892. године у лондонском хотелу „Савој” ова посластица посебно је направљена за аустралијску примадону, прослављеног сопрана Нели Мелбу (1861–1931), која је у то време боравила у Лондону будући да је наступала у Вагнеровом „Лоенгрину”, наравно, у Ковент гардену. „Пеш мелба” су брескве припремљене на посебан начин: полутке воћа издигнуте су уз помоћ коцкица леда тако да личе на крила славуја. „Глава” славуја је кугла сладоледа од ваниле. Птица је прекривена својеврсним пиреом од малина. Данас посластичари на „пеш мелбу” стављају и шлаг. Поштоваоци изворних кулинарских рецепата тврде да се и некадашњи кувар хотела „Савој” али и Нели Мелба – преврћу у гробу.
Добила сам на поклон бегонију „слоново уво”. Како да је негујем?
ЕСТЕР
Суботица
Биљка коју сте добили, латинског назива Begonia erythrophylla, право је парче живе историје – у питању је једна од најстаријих хибридних бегонија које се и данас гаје, а настала је у Немачкој укрштањем B. manicata са B. hydrocotylifolia још 1845. године!
Код нас је, због великих овалних листова, зову „слоново уво”. Једно време сматрана је доста „старомодном” собном биљком и многи је препознају као биљку коју су у детињству гајиле њихове баке. Међутим, ванвременска лепота њених листова, који су с лица маслинастозелени и глатки, а с наличја бордо, прошарани готово прозирним жилицама које се зракасто шире из средишта листа, учинила је да ова бегонија поново уђе у моду и омили и млађим колекционарима и узгајивачима собног биља.
Веома је лака за одржавање, брзо расте, треба јој само доста светла. Не сме да се превише залива, јер је довољно да је само једном оставите корења потопљеног у води да почне да трули. Гаји се због листова јер, иако цвета, цветићи на дугим стабљикама које надвисују остатак биљке ситни су и прилично неугледни. Расте тако што „пузи” по земљи и пушта жилице, тако да, уколико у неком тренутку постане превелика или неуредна, можете да је „поткрешете” одсецањем дела ризома са неколико листова. Ако одсечени део ризома већ има корен, можете одмах да га посадите у другу саксију. Ако нема, ставите га у воду и врло брзо ће се ожилити.