Хтео да бих да знам нешто више о стрипском јунаку Конану Варварину.
ДУШАН
Земун
Конан Симеријанац, моћни ратник који је правду схватао врло једноставно, „живео” је у Хиборијанском добу, непосредно после потонућа Атлантиде. Он се непрестано борио против разних непријатеља, без обзира да ли су то били људи или чудовишта. Морао је такође да се супротставља најмоћнијим чаробњацима. Али из свих битака углавном је излазио као победник.
Овог храброг ратника створио је амерички писац Роберт Е. Хауард још почетком тридесетих година двадесетог века. Конан је у почетку био само књижевни лик, а кратке приче о његовим пустоловинама објављиване су у магазину „Чудне приче”. Једини роман о Конану који је написао Роберт Хауард „У часу змаја” (с промењеним насловом „Конан Освајач”) изашао је из штампе 1950. године, после смрти писца. Недавно је објављен и овде, у издању „Страхора”.
Следећих педесетак година многи писци наставили су да измишљају нове Конанове догодовштине, а почетком седамдесетих, Симеријанац је ушао и у стрип. Издавачка кућа „Марвел”, позната по Спајдермену, Халку и Сребрном Летачу, објавила је неколико стрипских албума чији је главни јунак Конан. Коначно, 1982. године, амерички редитељ Џон Милијус снимио је играни филм „Конан Варварин”, с Арнолдом Шварценегером у насловној улози. Ово дело је убрзо постигло огроман успех, а опште је мишљење да ниједан глумац никада није толико личио на јунака стрипа као Шварценегер на Конана.
На овим просторима много је издавача објављивало Конанове авантуре у стрипу, али се истичу издања београдског „Дарквуда”.
Молим вас да напишете нешто више о сликарском правцу који се зове макјајоло.
СОЊА СТАНКОВИЋ
Овај сликарски правац (итал. macchiaiolo) настао је у Фиренци крајем 1862. године. Његов настанак приписује се неколицини тосканских и наполитанских сликара друге половине 19. века који су тежили ослобођењу од „илустровања” историјске анегдоте и успостављању сликарства импресије помоћу мрља боја (лат. machia – мрља).
Већ од средине 19. века састаје се група фирентинских сликара у кафани „Микеланђело” и расправља о начелним ставовима у уметности. После 1855. године неки од њих почињу да траже нове сликарске изразе. Макјајоло се од свих уметничких струјања у 19. веку највише приближио француском импресионизму, уз сачувана месна, италијанска обележја.
Најпознатији представници овог правца су: Серафино де Тиволи (1826–1892), Ђовани Фатори (1825–1908), Телемако Сињорини (1836–1901), Силвестро Лега (1826–1895), Ђузепе Абати (1836–1868), Ђовани Болдини (1842–1931.
Како ради течност за уклањање рђе?
ДАВИД
Сремчица
Како механичко одстрањивање рђе абразивним средством не уклања само оксидисано гвожђе већ и „здрав” метал, користе се хемијска средства за њено уклањање, а то су најчешће – киселине. Највећи број течности (или гелова) за уклањање рђе садржи фосфорну киселину. Она је прилично блага и неће изазвати додатна оштећења, а очишћени метал ће привремено бити заштићен од брзог поновног оксидисања због танког слоја фосфата гвожђа који остаје на његовој површини. Зато се понекад као замена користе газирани напици попут коле, који садрже фосфорну киселину (у мањој мери него средство за уклањање рђе).
Производи „благонаклонији” према природи уместо фосфорне садрже лимунску или сирћетну киселину, с тим што ове блаже киселине имају спорије дејство. Могуће је хемијско уклањање рђе и без киселине: поступком који се зове хелација. Течности за уклањање рђе такве врсте садрже хелационо средство које се везује за јоне гвожђа, али оно може да разбије само слабије везе молекула гвожђа и кисеоника, а не може ништа јачим везама два молекула гвожђа. Због тога су ови производи безбедни за предмете с деловима који нису од метала, а сам метал не могу да оштете и ако остане предуго у њима.
Сличан начин за уклањање рђе је електролиза. Овде се зарђали предмет потапа у воду у којој је растворен натријум-бикарбонат. Негативна електрода се прикључује на зарђали предмет, а позитивна на „жртвено” парче метала. Протоком електрицитета из батерије стимулишу се јони гвожђа као у хелацији, и рђа се на крају поступка налази на површини воде као црвенкаста жабокречина.
Да ли постоје прави дивљи коњи?
МИЛОРАД
Београд
Један од малобројних који стварно може да се назове дивљим, а не повратником у дивљину, јесте коњ назван по руском пуковнику Николају Михајловичу Пржеваљском, који га је око 1870. године открио у степама Монголије. Овај коњ сматра се другачијом врстом од оне од које воде порекло припитомљени коњи, па је и његово научно име Equus przewalski, а не Equus caballus. И по изгледу се разликује: има крупну главу, кратке ноге, оштру гриву која не пада по врату и без чуперка је на челу. Црвенкасте је уједначене боје с црнкастим ногама и једном тамном пругом дуж леђа, што су особине и домаћих најпримитивнијих раса.
И коњ Пржеваљског имао је бурну историју, која га умало није довела до ивице опстанка. Век пошто је откривен, овај коњ био је готово истребљен: последњи усамљени примерак виђен је 1969. године. На сву срећу, неколико њих живело је и у заробљеништву, те је раса могла да се опорави. Првих 16 коња Пржеваљског враћено је у степу 1992. године. Данас их има неколико хиљада у приватним резерватима и у зоолошким вртовима широм света.
Да ли глумци и глумице пуше праве цигарете у филмовима и ТВ серијама?
ИСИДОРА
Краљево
У време када је дуванска индустрија почела да осваја тржиште, један од најбољих начина да се рекламира био је управо на великом платну или на телевизији. Познати реквизитер Џеф Бучер, који је радио у више америчких филмова („Реквијем за снове”, „Рвач”), објаснио је да је некада било довољно да се позове произвођач и да за потребе снимања добију колико год пакета цигарета или дувана да затраже.
Трајало је то до деведесетих година прошлог века, до када су глумци и глумице пушили праве цигарете. Како је у то време све више почела да се буди свест о штетности дувана, уведена је забрана да се овај по здравље штетан производ појављује у филмовима и серијама, па су реквизитери морали да се сналазе. Као једна од дозвољених замена за прави дуван почеле су да се употребљавају биљне цигарете које не садрже никотин. Оне су за Џефа Бучера увек биле најбољи избор. Осим тога, често се користе електронске цигарете. Понекад их глумци само држе у руци, а да у сцени не повуку ниједан дим.
То нарочито важи за децу глумце. Натали Портман имала је 12 година када се појавила у филму „Леон: Професионалац” (1994), па су се њени родитељи побринули да направе договор према коме јој је било дозвољено само да држи упаљену цигарету у руци, као и да са њом није смела да се појави у филму више од пет пута.
Када је први пут употребљена реч „џамбо” за оно што је велико?
НИКОЛА
Шабац
Назив „џамбо” као синоним за велико први је употребо Томас А. Едисон (1847–1931), проналазач сијалице. Али прича почиње 1882. године кад је у Лондону прорадила прва електрична централа, а одмах затим и друга у Перл стриту у Њујорку.
Иако није био проналазач динама и трансформатора, Едисон је, уз помоћ ових уређаја, успео да у Њујорку успостави електричну мрежу која је својим генераторима од 90 киловата могла да осветли сваку четврт. Ови генератори, за оно доба велике снаге, одмах су добили надимак „џамбо” – по имену чувеног слона из зоолошког врта у Лондону, који је касније постао звезда познатог америчког циркуса „Барнам”. „Џамбо” је тако прерастао у назив за све што је велико и снажно, па је 1968. године тако прозван и први „боинг 747”.
Да ли дужина сна утиче на телесну тежину?
МИЛИЦА
Ниш
Узрока за повећање или губљење телесне тежина има много. Првенствено су то начин живота и исхране. Али, код неких особа ни дужина сна није занемарљива. Стручњаци су утврдили да, супротно очекивањима, мање сна доноси вишак килограма.
Гојазности су склоније ноћобдије него они који спавају седам до девет сати. Само четири сата сна повећава опасност од гојења за 70 одсто, а сат дуже смањује на 50 одсто.
Разлог се крије у поремећају узајамног деловања два хормона – лептина и грелина, који утичу на апетит. Хормон лептин у мозгу ствара осећај ситости, а грелин глади. Захваљујући њима, када су усклађени, човек зна кад и колико треба да једе.
Недовољно сна „подсећа” хормоне на праисконски нагон за одржањем, потиснуто наслеђе из прадавних времена цивилизације када се људски организам прилагођавао променама у природи. За време летњих месеци, дугих сунчаних дана и кратких ноћи хране је било у изобиљу, па се јело више како би се створила резерва за дугу и хладну зиму. Дакле, човек је јео кад је имао шта и спавао када није било хране.
Тако, мимо човекове воље, мало сна неминовно наводи хормон лептин да у мањим количинама стиже у крв, а грелин подстиче да изазива осећај глади. Због тога ноћобдије и у глуво доба посежу за храном и гоје се, јер се све што поједу претвара у залихе.
Да ли мед помаже као лек против кашља?
МАРКО
Лозница
Стара мудрост говори да је кашика меда – у устима или у врућем чају – савршена ствар да се ублажи непријатан осећај у грлу током прехладе. Новија медицинска истраживања показују да је то истина, и да нема значајне разлике између меда и комерцијалних сирупа за ублажавање последица кашља. Истраживања су малобројна, као и број испитаника, а и разлог за такве исходе још није јасан. Мед свакако има антимикробијска својства, као и екстракти биљака који се користе у сирупима. Као и сирупи, мед је густ и вискозан и зато на исти начин облаже иритирано грло, чиме привремено умањује непријатност. Сирупи и медикаменти могу да играју другу улогу – код искашљавања, и то у зависности од тога да ли је кашаљ продуктиван или сув. Сви стручњаци се слажу да код кашља, у одсуству алергије, мед и одређени биљни чајеви могу благо да помогну, а свакако не могу да нашкоде. Нека истраживања указују на то да је мед чак и делотворнији код деце него код одраслих, али то је потребно даље испитати.