Да ли јод утиче на памћеље?
МИЛАН из Власотинца
Јод је хемијски елемент који се у веома малим количинама налази у људском телу, а уноси се храном и пићем. Важан је за стварање хормона штитасте жлезде (тиреоиде). Доказано је да је јод једини хемијски елеменат који непосредно утиче на памћење, односно на ментални и телесни развој људи! Редовно уношење јода може да побољша коефицијент интелигенције (IQ) детета чак и до 15 одсто. Такође утиче на размену материја, рад мишића и живаца, стање косе, коже, зуба, ноктију. Због недостатка јода 12 одсто укупног становништва на земљи изложено је опасности да оболи. Ови поремећаји називају се болестима мањка јода (енглески IDDs ). Дуготрајни недостатак јода може да доведе до лоших резултата у учењу, смањењу интелектуалних способности, што је могуће спречити – редовним уношењем малих количина јода.
Забавниче, можеш ли да објасниш необично понашање мог пса. Пре извесног времена, играјући се на ливади, ухватио је жабу, али ју је одмах с гађењем испљунуо, а на уста му је пошла пена. Од тада мој пас бежи чим види жабу.
ЈОВАН из Земуна
Судећи према опису, твој пас је вероватно ухватио краставу жабу. Природњаци кажу да готово сви припадници ове врсте, латинског имена Bufonidae, на леђима и изнад очију имају жлезде које луче отровну течност. И у малим количинама тај отров нагриза слузокожу целе усне дупље животиње изазивајући снажан бол. Надражене пљувачне жлезде у одбрану убрзано почну да луче пљувачку, па псу пође и пена на уста. После тог немилог догађаја животиња често одбија да једе. Ипак, осим ове непријатности, стручњаци сматрају да животињи неће ништа да се догоди чак и да прогута краставу жабу јер ће је убрзо с мучнином избацити из желуца. Једино отров џиновске краставе жабе може да буде смртоносан чак и ако се само узме у уста. Дакле, ма како чудно и кукавички изгледало, ако ћемо по оној изреци да кога једном змија уједе тај се и гуштера плаши, твој пас мудро поступа. Боље да се клони и крекетуша, него да искушава судбину.
Да ли је Милански едикт, који је хришћанима дозволио слободу вероисповести, објавио цар Константин или је то учинио цар Галерије?
АНА
Суботица
Почетком 4. века хришћанство у Римском царству прихватао је све већи број људи и његово ширење више није било могуће зауставити. Бројни људи на високим положајима постајали су хришћани, којих је већ било у свим осталим друштвеним слојевима. Цар Константин, који је и сам вероватно био хришћанин, променио је политику према хришћанима и са савладарем Лицинијем 313. године донео Милански едикт. Овај указ допуштао је хришћанима, али и свима осталима, да следе веру коју желе, а то је царевима и свим њиховим поданицима требало да донесе наклоност Бога на небесима, а на земљи обједињавање различитих учења ради мира и јачања царства. Миланским едиктом хришћанство је изједначено с паганством, то јест, поштовањем различитих божанстава у Римском царству. Овај спис имао је значајну претходницу у Едикту о толеранцији који је 311. године у Никомедији прогласио цар Галерије, последњи римски цар који је прогањао хришћане. Галерије је Едикт објавио са самртничке постеље. У њему даје опрост хришћанима који се, следећи своја уверења, нису покорили древним обичајима. У документу је стајало и ово:
„У име тога опроста, нека моле свога Бога за наше спасење, за спас Републике и за свој град, како би Република могла и даље посвуда да постоји јединствена, а они да би могли мирно да живе у својим домовима.”
Желим да знам зашто звезде Великих и Малих кола никад не залазе.
ЛАЗАР
Топола
Лако уочљива сазвежђа Великог и Малог медведа (Великих и Малих кола), на северној небеској хемисфери, често се користе за одређивање положаја брода на отвореном мору. Астрономи су одавно објаснили због чега ова сазвежђа никада не залазе испод хоризонта, односно не улазе у воде океана. Реч је, наиме, о циркумполарним звездама које стално круже изнад хоризонта јер им је деклинација (удаљеност од небеског екватора) већа од наших географских ширина.
Међутим, један стари грчки мит говори о богу прељубнику Зевсу који је своју љубавницу Калисто и ванбрачног сина Аркада пренео на небо, међу остале звезде, да их заштити од прогона своје љубоморне жене, богиње Хере. Преварена богиња није одустајала од прогона, али није знала где се у сазвежђу крију Калисто и Аркад, те је замолила бога и богињу мора, Океана и Тетиду, да свим сјајним и ужареним звездама ових сазвежђа забране улазак и освежење у хладним водама океана.
Посаветујте ме како да негујем цикламе које сам добила на поклон. Мојој мајци никада није успело да очува ову биљку.
ЈЕЛЕНА из Остружнице
Циклама је биљка лепих цветова, најчешће ружичасте или беле боје који на краткој стабљици излазе из луковице, и меснатих, овалних листова посутих светлим пегама. Као украсна собна биљка омиљена је свуда у свету. Ниче из семена или се њена луковица пресађује. Може да цвета током целе године и да се окити са педесетак цветова. Научници су је назвали Cyclamen persicum и припада породици primulaceae. Може да опстане чак 25 година. Али, догоди се да увене већ после неколико месеци, а разлог је неодговарајућа нега – циклама не подноси претерано заливање и топлоту.Да би трајала, треба јој наћи светло и прохладно место у стану. Довољно ју је заливати једном до два пута недељно, али тако да вода не доспе право до корена ни петељки листова или пупољака. Пожутеле и увеле листове треба одстранити заједно с дршком, и то уз сам корен. И код сађења или пресађивања цикламе треба бити пажљив. Свеже семе посеје се у зиму и држи на прохладном и светлом месту, на температури од петнаест степени Целзијуса. Саксију у којој је засађена треба прекрити новинском хартијом и заливати је преко ње. Када се после месец или два појави младица, хартију треба уколонити а биљку пресадити у другу, већу саксију. Прво цветање треба очекивати после петнаест до осамнаест месеци. Чак и ако се догоди да после тога сви цветови и листови опадну, луковицу не треба бацити јер се биљка није осушила. На неком сеновитом месту, заливана једном недељно, убрзо ће олистати.
Прочитао сам негде да смо један од народа који пије највише алкохола. Да ли је то истина?
МИРКО, Баточина
Према подацима Светске здравствене организације убедљиво највише алкохола по глави становника пије се у Белорусији, чак 17,5 литара. Ова цифра односи се на чист алкохол, што значи да је број алкохолних пића (пива, винa и „жестинеˮ) која просечни Белорус попије у току године далеко већи. На другом месту је Молдавија са 16,8, а потом следе Литванија и Русија, чији становници пију око 15 литара алкохола годишње. На том списку Србија је дванаеста са 12,8 литара по глави становника, што никако није похвално. Сличну количину пију и становници Португалије, Финске, Пољске и Јужне Кореје. Занимљиво је и то да се у Србији не пију највише ракија и друга пића са високим процентом алкохола, као што би неко помислио, већ – пиво (чак 51,5 одсто). А које земље су према овим истраживањима најтрезније? Оне у којима исламски верски закони забрањују опијање, као што су Кувајт, Пакистан, Саудијска Арабија и Ирак, чији становници попију највише 0,5 литара алкохола годишње.
Постоји ли посебна раса кратконогих мачака?
ЈУЛИЈАНА С.
Земун
Иако је међународна удружења углавном не признају, поједини љубитељи одушевљени су расом мачака препознатљивих по знатно краћим шапама од уобичајених. Стручњаци кажу да је заправо реч о генетском недостатку који приписују ахондроплазији, урођеном поремећају у стварању коштаног ткива који доводи до патуљастог раста и изобличавања скелета. То и јесте основни разлог што фелинолози, стручњаци за мачке, не признају ову расу. Иначе, приче о кратконогим мачкама годинама се појављују у различитим деловима света као, на пример, четрдесетих година у Великој Британији. Енглески ветеринар Вилијам Џонс тада је описао четири генерације патуљастих мачака. Многи верују да је ова раса настала заслугом Сандре Хокендел. Ова Американка је 1983. године сасвим случајно набасала на две скотне кратконоге мачке у Рејвилу, граду у америчкој држави Луизијани. Кад су се окотиле, само је одређен број мачића имао кратке шапе, на мајку. Довољно да се настави врста ових мјаукала које је Сандра Хокендел прозвала „манчкин”, по патуљастим ликовима из књиге (и филма) „Чаробњак из Оза”.
Да ли животиње кијају?
ДАЛИБОР
Београд
Делфини и китови немају рефлекс кијања зато што би то могло да буде опасно по њих – случајно би могли да у плућа унесу велику количину течности уколико би им се догодило да кину док су испод воде. Водоземци пак немају дијафрагму, тако да не могу да избацују ваздух довољном брзином да би кијање било иоле корисно. За разлику од њих, највећи број гмизаваца, птица и сисара може да кија.
Осим њих постоје и неке веома необичне животињске врсте које могу да кијају. Слепуља, на пример, увек кија када јој слуз запуши ноздрве. Чак и сунђери – који немају ни мозак ни нерве – умеју да у додиру с непријатним хемикалијама муњевито згрче читаво тело и потом га нагло опусте како би избацили воду из њега.