Наука за свакодневну употребу

ВЕЗА СЛАДОЛЕДА И АЈКУЛА

Неке речи, на пропутовању из науке ка обичном животу, отпочеле су и сопствени!

У тражењу одговора на свакојака питања људи теже за познатим обрасцима и износе објашњења која помажу да свет око себе учине смисленијим. Међутим, пошто нисмо научници, у тим објашњењима користимо повећу песничку слободу.
   Већина људи има теорију да њихов аутомобил или кућни љубимац знају кад имају вишка новца и управо тада се разбољевају – пас почне необично много да се лиња у време кад се то од њега не очекује, или испод хаубе почиње да се дими. Има и оних који мисле да су, можда, генетски предодређени да се губе у непознатом окружењу, јер се то догађало и њиховој мајци? Или је ваш овогодишњи летњи одмор био доказ да кад ви кренете на плажу увек пада киша? Ова симпатична и свима позната објашњења управо су примери погрешне употребе речи које се користе у науци.

Доказ

   Сваки дан узимамо рачун као доказ да смо платили неку робу или услугу, или нам траже личну карту, као доказ да смо ми заиста они који се представљамо да јесмо. Али, замолите неког климатолога да „докаже” да људи (знатно) доприносе загревању света, или еволуционог биолога да је Дарвин у свему био у праву, и вероватно ће вас запрепастити њихово колутање очима. Наравно, постоји обиље доказа за ова широко прихваћена научна уверења, али ће вам већина научника одговорити да њихов посао уопште није да било шта „доказују”.
   Ево због чега: докази се сматрају нечим коначним и научник ће вам рећи да они постоје само у математици и логици. У математици, када се један исказ докаже, он постаје теорема (попут Питагорине, на пример) – сивих зона ту нема и више није потребно проверавање. Природне науке , као и оно што смо некад учили као друштвене науке а сада се зове „хуманистика”, управо да би обухватило неразјашњене сиве зоне нашег знања, теже сталном увећању нашег разумевања света. Засноване су на начелу да било која замисао, колико год данас била преовлађујућа, може сутра да буде одбачена уколико се нађу докази који јој не иду у прилог.

Хипотеза

   То је оно што морате да искажете као проверљиву тврдњу коју ће неки оглед потврдити или оповргнути. Такође је важно да тај оглед, сем вас, може да провери и било ко други. Тада ваша генијална замисао може да постане теорија. И све то да бисмо објаснили неку појаву или предложили њено другачије објашњење.



   А у свакодневном говору ову реч користимо да опишемо нечије нагађање, које може или не мора да буде исправно. И нагађање и хипотеза подразумевају логичко размишљање, посматрање, чак и интуицију, али је могућност поновљеног огледа оно што заиста означава хипотезу. Понављани огледи и посматрања не „доказују” тачност хипотезе већ је подржавају или побијају, понекад и деценијама, док она ваша тврдња не завреди част да постане теорија.

Теорија

   Ако желите да видите како неком научнику „иде пара на уши” реците му да је еволуција, или гравитација, „само теорија”. У свакодневном говору овим речима кажемо да је то само једна од могућности, нечија замисао, али у науци је то систем замисли који одолева понављаним покушајима побијања. Једна научна теорија може да обухвата неколико повезаних хипотеза и постепено постаје прихваћена у научној заједници после мноштва посматрања и огледа. Она објашњава због чега се нешто догађа. На пример, Њутнов закон гравитације предвиђа шта ће се догодити с неким телом кад пада. Међутим, Ајнштајнова општа теорија релативности јесте оно чиме објашњавамо због чега ће се то тело увек исто понашати.
 
Модел

   Модел је обично модел авиона, или Жизел Бундшен, или узор у понашању. Међутим, у науци је модел средство којим се испитује нека теорија, уз чију помоћ истраживачи покушавају да предвиде како ће се неки систем понашати. А у различитим областима науке и модел има различито значење. За физичара, модел Сунчевог система напросто је начин кретања Сунца и планета; у научној дисциплини психологије понашања модел је скуп услова у којима ће се понашање неке особе знатно променити. И економски модели и они климатски у основи су математички модели, мада теже да објасне или предвиде веома различите ствари.

Генетски

   Сигурно сте чули за неку необичну болест и упитали да ли је генетска. У ствари, мислили сте – да ли је наследна јер подразумевате да се гени наслеђују. Међутим, „генетски” значи само „оно што је у вези с генима”. Тако је сваки карцином „генетски” јер се развија као последица мутације гена. Али само 5 до 10 одсто карцинома је наследно, то јест, узроковано променама на генима које се преносе с једног нараштаја на други.

Експоненцијално

   И овом речју користимо се погрешно јер, кад кажемо, на пример, да број становника планете расте експоненцијално, ми мислимо да је тај раст брз или велики. У ствари, математика нам каже да ако нешто расте експоненцијално, оно то чини у размери са својом величином. Дакле, експоненцијални раст становништва Земље не значи да ће се у најскоријој будућности 50 квинтилиона људи борити за храну, воду и место под сунцем. То само значи да је промена у броју становника у неком временском раздобљу у размери са бројем становника, то јест, пошто се годишњи раст броја становника процењује на око један одсто, то значи да ће нас догодине бити још око 70 милиона.

Застрашивање процентима

   Сви знамо да је проценат један део од 100 нечега. Међутим, управо ту настаје неспоразум јер се најчешће не помиње то нешто одакле се проценат извлачи. На пример, у једном америчком часопису недавно се појавио податак да су „белкиње које пре двадесете године пет или више пута ’изгоре’ на сунцу, 80 одсто више изложене опасности да оболе од меланома, најопаснијег облика рака коже”. Осамдесет одсто звучи заиста страшно. Међутим, овај постотак драматично се смањује кад осмотримо суштину: опасност обољевања од меланома у САД лекари процењују на око 2 одсто за жене, тако да процена од 80 одсто пораста броја случајева значи – 3,6 одсто. Осим застрашивања народа из чиста мира, часописи живе и од продаје реклама. Кад следећи пут прочитате да ваше омиљене житарице сада имају 30 одсто мање калорија, узмите ову вест са зрном соли...

Повезаност и узрочност

   Један од најпознатијих примера за то да повезаност неке две појаве не значи да су оне у вези узрока и последице гласи: извесни професор океанографије волео је да истиче како се, годину за годином, раст продаје сладоледа поклапа с растом броја напада ајкула. Да ли то значи да постајемо привлачнији ајкулама ако једемо сладолед? Или да напади ајкула изазивају повећању жудњу за сладоледом? Ова два удружена податка значе само то да и продаја сладоледа и напади ајкула имају нешто што их повезује – лепо, топло време. Дакле, сама повезаност (корелација) не значи нужно да међу њима постоји узрочно-последична веза (каузалност).