ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

УБИЦА БЕЗ БОЈЕ И МИРИСА

Био је потпуно опуштен, некако равнодушан. За све је окривио умор, мада осећај баш и није био непријатан. Напротив. Као да је тонуо у сан, полако и мирно.

Снег је падао данима, без изгледа да ће да стане у догледно време. Роб Смит је посматрао огромне пахуљице. Величином су га подсетиле на поштанске марке. Белело се међу дрвећем у шумама Вајоминга, близу Чејена. Забелела се и Робова тамноплава јакна. Готово да се није распознавала основна боја. Погледао је термометар. Показивао је минус 10 степени. Тај 27. децембар 2018. године био је један од најхладнијих дана те зиме. И температура је падала из сата у сат.
   За дивно чудо, Робу није било хладно. Напротив, купао се у зноју. Управо је завршио заклон у снегу. Било је то нешто слично иглуу, само што није секао коцке и од њих склапао грађевину. Само је набацао гомилу снега, издубио је и добио употребљиво склониште. Намерио је да проведе још једну ноћ на отвореном, а по тим температурама заклон му је био непходан. Претходну ноћ провео је у пећини, али се у међувремену одаљио од ње. Није му се поново пробијало кроз сметове. Заклон је био одлична замена.
   Када је избацио и последњу гомилу снега из унутрашњости, мало се одмакао и дивио се свом делу. Дошло му је да фотографише и слику постави на друштвене мреже, али се у последњем тренутку суздржао. Сетио се да је хладноћа ослабила батерију, а никако не би било пожељно да усред шуме остане без телефона. Користио га је за оријентацију. И још нешто. У тренуцима одмора прегледао је фотографије Микронезије којима је нешто раније напунио телефон. Призори палми и пешчаних плажа су га смиривали. Из неког разлога му је било још хладније после тих фотографија, али га то није забрињавало. Ништа што једна ватрица неће да реши.
   А та два дана шетње по дивљини били су баш оно што му је било потребно. Мир, тишина, самоћа. Морао је да побегне од људи како би донео одлуку која ће вероватно да му промени живот. Добио је позив да предаје енглески језик на неким острвима у јужном Пацифику. Премишљао се. То је значило да раскида с дотадашњим животом, подалеко. Вајоминг ће да замени плажама с најфинијим песком, кристално чистим морем. И није лоша замена. Зато је стално листао оне фотографије. То му је олакшавало избор.
   Имао је још два дана да одлучи. Зато је и отишао у дивљину. Руту му је препоручио продавац у радњи с планинарском опремом. И до тада није било никаквих невоља.

Никада раније није камповао усред зиме. На брзину је прегледао књигу о градњи склоништа. Сматрао је да ту нема превелике мудрости. И то управо доказао, када је сазидао своје склониште. Има довољно намирница, решо на плин ради.
   Додуше, зидање склоништа ишло је нешто теже него што се надао. Поготово што су упутства остала у готово мртвом телефону. На срећу, сећао се доброг дела. Потрошио је читавих пет сати, зној му је лио с лица. Рачунао је да мора да успе. Није понео шатор, па му је заклон био једини излаз.
   Потпуно задивљен направљеним, заклон је назвао палатом. У том тренутку, права палата била би му мање корисна. Још једном је бацио поглед и упузао унутра кроз узани тунел.
   Унутрашњост је била прилично тесна. Једва да је имао места да усправљен седи. Глава му је у том случају чешала кров склоништа. Могао је да легне, ако се мало савије. Било је довољно простора за решо. И то му је било сасвим довољно.
   Незгода је била у томе што је кроз отворен пролаз дувао ветар. Чинило му се да је унутра још хладније него напољу. Није било довољно снега да запуши улаз, а није му се излазило. Дограбио је ранац, угурао га на отвор. Са стране је додао мало снега, тек да запуши пукотине. Више није било дашка ветра. Одлично. Пламен запаљене свеће је мировао. Унутрашњост склоништа је осветљена, било је прилично топло, тешко да је могао ишта више да пожели.
   Тада се огласио стомак. Сатима ништа није појео. У ранцу је имао конзерву с готовим јелом. Ту је био и решо. Неколико минута касније имао је праву гозбу. Потом је легао. Сам себе је подсетио на медведа. Најео се и сада ће да спава усред снега. Тада се сетио да на Тихом океану нема медведа. Поново та Микронезија. Готово да је одлучио. Сели се. Закашљао се. Поново прилегао. Очи су се саме склапале.
   Рик је погледао на сат. Још је било рано за спавање. Можда ће шоља какаоа мало да га разбуди. Једва се придигао. Одавно није био толико поспан. Заправо, никада до тада. Једва је нашао решо и упалио га. Заболела га је глава, као да му неко забија шило посред чела. Бол се ширио на друге делове главе. Убрзо је био готово сигуран да ће да експлодира. Отписао је то на умор. Можда је и дехидрирао док је радио. Дограбио је чутурицу, отпио неколико великих гутљаја воде. За тренутак се осетио боље. Потом се бол вратио, још јачи.

Какао ће да помогне. Шећер ће мало да га подигне. Нестрпљиво је чекао да течност проври. Гледао је у пламен горионика. То га је још више успављивало. Осећао је некакву слабост. Као да га је ваздух притискао. Бол у глави је уминуо. Био је потпуно опуштен, некако равнодушан. За све је окривио умор, мада осећај баш и није био непријатан. Напротив. Као да је тонуо у сан, полако и мирно.
   Замрачило му се пред очима. Спустио се на леђа. Поред њега је кључао напитак. Пара је полако топила кров. Пренуло га је капање воде. Погледом је потражио извор звука.
   Схватио је о чему се ради, али једноставно није имао снаге да се помери и искључи решо. Спавало му се као никада у животу. На једвите јаде је држао отворене очи. А ипак би свако мало капци сами пали. Полако је померао руку ка решоу. Случајно је пипнуо врућу посуду. То га је пренуло. Макар на тренутак. Подигао је једну, па другу руку. Точак на горионику му је деловао огроман. Једва га је окретао. Оно за шта су му била потребне две секунде, сада је потрајало. Потпуно је малаксао. Склопио је очи, да се одмори, макар на тренутак. Није желео да заспи, ма ни да одрема.
   Као да је одмах улетео право у сан. Био је испод некакве воде. И то велике воде. Полако се утапао у прозирно зеленом мору. Осећао је како му рибе грицкају ноге. Готово да је могао да чује таласе како се ломе изнад његове главе. Није могао да дише. Сваки покушај да удахне вукао га је надоле.

Тргао се. Унутрашњост заклона смрдела је на изгорели метал. Погледао је ка решоу. Схватио је да га није угасио. Течност је испарила поодавно. А оно што никако није нестајало био је осећај да се гуши. Једва је дисао, а то већ није био сан. Плитки удисаји били су једино што је успевао да постигне. Једва се придигао, тек толико да делимично седне. Искључио је решо. Онда му је, из ко зна које дубине мозга, излетела једна реч. Угљен-моноксид. Покушавао је да се сети одакле му је то познато. Часови биологије и хемије. Разни графички прикази како делује на људе. Гас без боје и мириса. Тихи убица. Лешеви изгледају готово живо.
   Из полуседећег положаја покушао је да дохвати ранац који је заграђивао отвор. Није успевао да га дограби. Када је и успео, био је превише малаксао да га помери. Снег се у међувремену претворио у лед. А Рику се поново озбиљно приспавало. Поново је сео. Очи су се склапале. Испружио је ноге. Стопалима је напипао ранац. Потом је схватио.
   Један ударац, ранац је делимично попустио. Још један, последњим атомима снаге. Ранац је излетео, рупа се отворила. Осетио је како у склониште продире хладан ваздух. Неколико секунди касније био је напољу. Никада се није тако обрадовао хладном ветру. И коначно је одлучио. Одлази у Микронезију.