Црква испод Храма, а на Врачару

У ПОДЗЕМЉУ КО НА НЕБУ

Кад се из припрате Храма Светог Саве степеништем сиђе седам метара, указује се огромна подземна просторија. На први поглед човеку се чини да је ступио у музеј налик Ермитажу...

Све генерације које су одрастале на београдском Савинцу, око Карађорђевог парка, од краја Другог светског рата па до друге половине осамдесетих година прошлог века памте један необичан простор. Грађевина висине неколико метара, фасада од старих циглица, а свуда около паркирани некакви камиони. Говоркало се да је и током рата ту била немачка гаража за камионе, а много доцније свакако су били магацини разних предузећа. Понеко је и знао да је то никад завршени Храм Светог Саве.
   Како год, дечурлију из оближње основне школе „Свети Сава” било је прилично тешко растерати с тог места. Запослени у тамошњим магацинима покушавали су све, било је ту повеликих ограда за градилишта, па и оних жичаних, али никада довољно чувара. После  радног времена, тешко да је један стражар могао да обиђе толики простор, а камоли да стално води рачуна о рупама у огради или нижим деловима које није било тешко прескочити.
   Средином осамдесетих око дотичних магацина почело је нешто да се дешава. Камиони су уклоњени, много више људи почело је да се туда врзма, многи од њих с неким великим папирима у рукама. Гледају, нешто премеравају, ту су скоро сваког дана. Почиње да се прича да се Храм поново гради. Тачније, да се његова градњанаставља. Градилиште је полако почело да ниче. Довлачена је тешка механизација, радника сваког дана све више. Како то обично бива, тешко да је нешто привлачније за децу из комшилука. То може да посведочи и писац ових редова, тада основац „Светог Саве”.
   Отворено градилиште деловало је као магнет. Није се једном десило да се нађе нека рупа у огради. У почетку је на децу мало ко обраћао пажњу, све док се нису врзмала око мајстора. А онда је Храм почео да расте и добија препознатљив облик. Дошло је време и да се покрије, и то куполом од 4.000 тона, направљеном на земљи. Посебне хидрауличне дизалице дизале су је четрдесет дана, да би посао коначно био завршен 26. маја 1989. године, пред више стотина хиљада људи. Цео плато закрчен људима, све до иза тадашњег Булевара Југословенске народне армије. Све околне улице.  Наравно да такав догађај није могао да прође без нижепотписаног, са све друговима.

Неколико дана касније ваљало је отићи у експедицију, да се провери докле се стигло с радовима. Опет једна од оних рупа у огради, опет освртање на све стране у страху од чувара. И таман када је друштванце ушло у Храм, ниоткуда се створио чика у плавом оделу. Уз дреку, појурио је неустрашиве истраживаче, али су се они разбежали као врапци, куд који. Овај новинар се с још двојицом другара залетео у нешто што је деловало као подрум. И јесте био подрум, подземна просторија. Ништа посебно, подземље ко подземље.
   Кад је после опсежног саветовања и извиђања процењено да је друг у плавом отишао необављеног посла, и да више нема опасности од онога што се данас сматра застарелим педагошким поступцима, блиским насиљу, групица је изашла из склоништа. На несрећу, испоставило се да је било прерано. Уши, а вала и образи, до данас се сећају објашњавања зашто није добро да се деца мотају по градилишту. Наравно да је цела пустоловина поновљена и сутрадан. Ко би пропустио изазов да покуша да изађе на новоподигнуту куполу, право до крста, када су радници већ тако увиђавно оставили скеле, скроз до горе? Тадашњи десетогодишњаци свакако не. Наравно да је било верања на висину од седамдесет и нешто метара. Како је могло, добро је и прошло.


                          Под сводовима, међу фрескама, редовно се служи литургија, али се одржавају и консерти

   Од тих дана прошло је више од четврт века. Храм је после застоја у градњи, изазваног новим овдашњим ратовима, готово завршен. А овде се ионако свако мало говори да је нешто било „пре рата”. Служе се литургије, народ се окупља о већим празницима. Оне скеле до куполе одавно су уклоњене, мада сам поглед одоздо, ка врху, открива какав је идиотлук био подухват пењања. Почиње покривање зидова, раде се мозаици, све добија изглед какав је и замишљен. Укратко, један од највеличанственијих храмова на свету. А онда се крајем прошле године прочуло да се испод налази нешто што одузима дах. Помиње се крипта, црква испод цркве. Наравно да смо морали да видимо о чему је реч.
   Овај пут није било шуњања, провлачења кроз ограде и избегавања чувара. Давно су прошле те године, сада све иде далеко лакше. Љубазношћу ђакона Ненада Идризовића дошли смо до протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, директора Патријаршијске управне канцеларије и главног уредника Телевизије „Храм”, који је био наш поуздани водич кроз крипту.

Отац Стојадин дочекује нас на степеницама које воде у крипту. Сам силазак наговештава да доле заиста постоји нешто несвакидашње. Мермер, чак и ковано гвожђе на рукохватима, све је у орнаментима. Још једне степенице, све заједно око седам метара испод Врачарског платоа. Прота Павловић се смешка и помера завесу. А овај новинар је буквално запањен, то је онај тренутак који се обично описује као ударање вилице о под. Указује се огромна подземна просторија. Тробродна Црква Светог Великомученика Кнеза Лазара! На први поглед човек се осећа као да је ступио у музеј налик Ермитажу, у Санкт Петербургу.
   Одсјај светла с полијелеја одбија се о фреске на златној подлози. Лукови, осликани орнаментиком, само доприносетом одсјају. Не зна човек где пре да гледа! Отац Стојадин објашњава и појашњава.

У оригиналном пројекту архитеката Александра Дерока (1894–1988) и Богдана Несторовића (1901–1975), крипта је била мања. Пројектована је на око 200 квадратних метара, предвиђена као последње почивалиште српских патријарха. Нови пројекат настао је 2002. године, у изведби архитекте Драгомира Ацовића. Сада, уместо да у подземљу буде само крипта, ту је црква, на 1.800 квадратних метара. Ново решење допринело је побољшању стабилности Храма, а добијен је и нови богослужбени простор.
   Да се није одступило од првобитне замисли говори и чињеница да је простор старе крипте задржан, у намени коју су јој Дероко и Несторовић и предвидели. Налази се иза олтарског дела. Иако није потпуно завршена, ту је дванаест гробних места. Првобитно је било предвиђено да ту почивају четворица патријарха који су почели и наставили градњу Храма: Варнава (1930–1937), Гаврило (1938–1950), Викентије (1950–1958)и Герман (1958–1990). Засад се једино зна да ће ту почивати земни остаци патријарха Варнаве, који је завештањем одредио да буде сахрањен у Храму. Сада почива у малој Цркви Светог Саве.
   Радови су полако одмицали, постављени су носачи, а за грубим грађевинским радовима уследила је уградња инсталација. Зидови и стубови обложени су мермером. Лета господњег 2009. постављен је и иконостас. Занимљиво је да су, уместо уобичајених камених или дрвених држача икона, овде постављени „чипкани”, златни, готово прозрачни. То је тако добро изведено да се чини да ти орнаменти готово грле Христа, Богородицу, архангела Гаврила. Тако може да се види и нешто од Светих тајни, кроз те прорезе. А све у високом рељефу, с најфинијом позлатом.
   А кад поглед с иконостаса склизне ка зидовима, нађе се на живопису. Површине 1.600 квадратних метара, дело је иконописаца из Србије. Укупно седам радионица радило је на фрескама, под надзором професора универзитета. Било је ту литургичара, историчара уметности, професора с Академије Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију. Оном утиску с почетка, да је човек у музеју, доприносе и фреске. Наиме, ту може да се прати континуитет српске вере и државе, од зачетника, Светог Саве и Стефана Првовенчаног, па све до нових великомученика, старца Вукашина из Клепаца, жртава Јасеноваца и Пребиловаца. Како су они релативно скоро канонизовани, ово је једна од првих њихових представа. Зато је опет све рађено под строгим оком комисије.
   У крстоликом средишту на таваници живописана су сва Христова чуда. Свако пропраћено објашњењима на српском језику. Данашњем човеку свакако је лакше да тако поникне у оно чудесно, на језику који разуме. Црквенословенски, углавном заступљен у црквама, данас му делује архаично и далеко.

Наравно, у Цркви Светог великомученика кнеза Лазара налази се и део живописа, посвећен овоземаљском животу и смрти Лазаревој.
   Сви радови, грађевински и занатски, завршени су 2016. године. Богослужења су почела да се врше и раније, али тек завршетком фрески, полијелеја и свега осталог, црква добија коначни изглед. А све је то још лепше, свечаније, велелепније, када се у цркви служи литургија. Недељом и празником, када поје и мали хор, све се диже на још виши ниво. Готово небески. Тада и верни народ испуни цркву, па се онај привид музеја губи. Простор постаје баш оно чему је намењен. Тада и оно злато долази до изражаја, јер је, по симболичкој хијерархији, први од драгоцених метала. Другим речима, апсолутна метафора светлости. Апсолутна метафора Бога.
   Отац Стојадин посебно нам напомиње да крипта има више улога. Предвиђено је да се у њој одржавају концерти, трибине, изложбе. А кад се под сводовима, међу фрескама, разлегну тонови духовне и друге музике, може да их чује више од 600 душа, колики је капацитет цркве за такве догађаје. Крипта је такође повезана оптичким кабловима са просторијама Телевизије „Храм”, па ће бити могући и директни преноси догађаја.
   Задивљени, излазимо из крипте. Чудно је што већина људи, приликом посете самом Храму или проласка платоом, и не слути каква се лепота крије испод земље. Верујемо да ће све то доћи на своје.
   Кад је руски Велики кнез Владимир 988. године послао поклисаре на све четири стране света да траже одговарајућу веру за руски народ, видели су и велике западне цркве и источне богомоље. Тако је и изасланство које се вратило из Цариграда, где је присуствовало богослужењу у Светој Софији, видело њен уметнички и иконографски израз. Кад су се вратили, Великом кнезу су рекли да је то таква лепота да нису знали да ли су на небу или на земљи. Кнез је онда одлучио да је то вера за руски народ, да ће се у њој крстити.
   Човек, једноставно, не може да се отме утиску да та посланства, кад би се којим случајем нашла у далекој будућности, у Београду 2017. године, у крипти, или Цркви Светог Великомученика Кнеза Лазара,  опет не би имала никакву недоумицу.

Снимио Жељко Синобад