Живот пише драме

ТАП...ТАП-ТАП...ТАП...

Полицајац је знао да је с друге стране жице човек у смртној опасности. Само није знао ни ко је ни где се налази, а још мање како да му помогне...

Кас Фредерик, педесетседмогодишњи одборник града Сент Клер Шорс у држави Мичиген, 15. августа 1994. године седео је у својој кући за кухињским столом. Тек што је за доручак припремио сендвич и чашу млека, осетио је да му је лева рука некако чудно утрнула. Отприлике годину дана раније имао је мождани удар због којег је недељама лежао у болници. Сад му је кроз главу пролетела страшна помисао да се то понваља.
   Осетио је и да га нешто стеже у грлу и одмах посегнуо за телефоном. Међутим, лева рука почела је неконтролисано да му се трза горе-доле. Десном је покушао да је смири, али узалуд. Успео је ипак да дохвати телефон и премести га на сто. Кренуо је да бира број телефона своје жене Евелин, која је радила као секретарица у једном предузећу.
   Кад је хтео да проговори, није се чуо никакав глас, само загушено мумлање. Ако је Евелин крај телефона, одмах ће схватити шта му се догодило и позваће хитну помоћ, помислио је. Међутим, левом руком, која се неконтролисано тресла, закачио је телефон и оборио га на под.
   Евелин се баш тада спремала да крене на ручак, али је зачула телефон. Подигла је слушалицу, али је из ње допро само знак да је онај други телефон заузет.
   У међувремену, Касова лева рука потпуно је утрнула и престала да се трза, док му се грло још јаче стегло. Остале делове тела још је могао да покреће, па се тешком муком сагнуо, дохватио телефон с пода и, да опет не би пао, ставио га у крило и притиснуо стомаком уза сто. На телефону је затим отворио један поклопчић, прочитао број оближње полицијске станице и позвао га.
   Док је чекао да се неко одазове, поново је покушао да проговори, али је уместо гласа излазио онај исти шум.

У полицијској станици тог дана дежурао је Џими Берили. Подигао је слушалицу, али је с друге стране чуо само неко шуштање и мумлање и, одједном, страшан крик налик на рику бесног тигра. У својој тринаестогодишњој полицијској служби више пута је чуо најнеобичније позиве, али овакав никад.
   Мумлање се наставило и, баш кад је хтео да прекине везу, као да га је нешто упозорило да мало сачека. Сваки пут се шум завршавао тешким дисањем. Берили се обратио нареднику Џејмсу Далу, који је седео за суседним столом, и руком му показао да подигне слушалицу.
   – Шта мислите, наредниче, зар Вам се не чини да нас нека будала завитлава?
   – Мислим да је неко у невољи – одговорио му је овај и одмах позвао дежурног на централи. Рекао му је да открије одакле стиже позив. Чини му се да тај човек тражи хитну помоћ. И Берили је почео да верује да је човек који мумла у озбиљној невољи и да зато не може да говори.
   Каса Фредерика је обузимао све већи страх. Што је јаче и чешће мумлао у слушалицу, грло му се више стезало, а лева рука је почела поново да трза и лупа по столу. У себи се молио само да полицајац не прекине везу. Онда му се поглед зауставио на металном поклопчићу на телефону. Помислио је да би његовим подизањем и спуштањем можда могао некако да се споразуме с полицајцем. Два-три пута је покушао то брзо да уради, на шта га је полицајац запитао:
   – Човече, да ли ти то нешто покушаваш да ми кажеш?
   Кас је одмах подигао и нагло пустио поклопчић. Најзад је тим немуштим језиком успео да успостави везу с полицајцем. Али је у том тренутку левом руком поново закачио телефон, који је пао на под.

Џими Берили је јасно чуо праскави звук пада. Сад му је било сасвим јасно да је човек на другом крају жице доживео срчани напад или мождани удар. Дежурни у телефонској централи у међувремену га је обавестио да није успео да открије одакле је позив долазио, али је полицајац одлучио да пошто-пото помогне човеку у невољи.
   Уз крајње напоре Кас је успео да подигне телефон, знајући да му је то једини спас. Срећом, из слушалице је поново чуо сигнале полицијске радио-станице – знак да се веза није прекинула – и одмах саговорников глас:
   – Слушајте, човече, кад једном зачујем тај прасак поклопчића, то ће значити да је ваш одговор „да”, а два пута „не”. Јесте ли ме схватили? Покушајмо то сад да проверимо.
   За тренутак је настала тишина, а онда је из слушалице допрло једно реско тап – поклопчић је једном спуштен.
   – Сјајно – готово је ускликнуо Берили, а онда човека с друге стране жице упитао да ли је болестан.
   Тап.
   – У реду. Сада ћу по плану града покушати да нађем где станујете. Схватате ли?
   Тап.
   Град је имао око 75.000 становника, у просеку три по једном стану. То значи да су Берилијеве шансе да га нађе 1:25.000. Одлучио је да од јужног пође ка северном делу. Град је био правилно изукрштан. Улица на самој јужној ивици града звала се Осма миља, а она на северној Четрнаеста миља и обе су се пружале од запада ка истоку.
   – Да ли станујете између улица Осма и Девета миља? – упитао је полицајац.
   Тап, тап.
   – Да ли између Девете и Десете миље?
   Тап.
   Берили није могао да верује да га је срећа тако брзо послужила.
  – У реду. Станујете између Девете и Десете миље. Сада ћу именовати улице између њих. Слажете ли се?
  Тап.
  – Да ли станујете у Улици Колони?
   Тап, тап.

Полицајац као да је очекивао одричан одговор. Потрајаће ако настави да ређа улице једну за другом. Али, тешко дисање и кркљање с друге стране жице значило је само једно – мораће много брже да тражи. Бацио је поглед на велики план града на зиду и обратио пажњу на блок између улица Девета и Десета миља. У том блоку било је седам широких булевара и преко педесет улица које су се пружале водоравно.
   Спопао га је очај. Док наброји све улице у том блоку, биће прекасно. Одлучио је да набраја имена блокова онако како су их становници по нечему прозвали, па су се готово сви у граду служили тим именима.
   – Да ли живите у блоку Кефалонија? –и још једном га је послужила луда срећа јер је чуо само једно тап.
   – Да нисте између улица Харпер и Велики Мак?
   Тап, тап.
   Ипак, Берили је осећао да се ближи циљу. Остала је још једна могућност.
  – Између улица Велики Мак и Џеферсон?
  С нестрпљењем је очекивао одговор, али је зачуо само нервозно лупкање тап, тап, тап... Био је у недоумици. Мора да се у давању сигнала догодила нека грешка.
   Несрећни Кас је схватио да је начинио кобну грешку. Кад га је полицајац питао да ли станује између улица Харпер и Велики Мак, у узбуђењу је погрешио и поклопчићем лупио два пута, што значи не, иако је хтео само једном да спусти поклопчић. Кад је полицајајц почео да набраја следеће улице и да се тако удаљава од места где је становао, Кас је брзо почео да лупа поклопчићем у нади да ће слушаоца вратити назад, ближе његовом стану.

Иако у недоумици, Берили је знао да нема другог избора него да се врати натраг, на онај блок и улице за које није добио прави одговор. Поново је бацио поглед на мапу и одбацио све улице које се удаљавају од блока Кефалонија. Али, где је погрешио? Можда није требало да почне с набрајањем имена улица, већ мањих делова у блоку означених бројевима, помислио је.
   – Да ли је прва бројка вашег броја у блоку Кефалонија јединица?
  Тап.
  Тајна је почела да се размотава. Сада је Берили могао да крене много брже. Набрајао је бројке од 0 до 10 и добијао одговоре. Лагано је почео да слаже број: 1, 9, 9, 1, 6, Кефалонија.
   Тап.
   Полицајац је готово заурлао од радости. Све време је наредник Џејмс Дал вукао прстом по плану града, а другом руком окретао листове на великом адресару градских улица и станова, а кад је Берили изговорио последњу бројку, он је у адресару прочитао: Кас Фредерик, градски одборник.
   – Јесте ли ви Кас Фредерик, градски одборник? – бојажљиво је упитао Берили.
   Тап.
   Полицајац је охрабрио човека да издржи још мало и да су кола хитне помоћи већ кренула ка његовом стану. Упитао га је, затим, да ли су врата на стану откључана и добио једно охрабрујуће тап. После тога завладала је тишина.
   Полицајац Џим Панкард радио-везом је добио позив да хитно оде до Каса Фредерика. Кад је улетео у његов стан, затекао га је како се гуши, склупчан на поду, с ногама подвијеним под тело. Одмах за њим у кухињу су улетели и лекар и болничари с боцама кисеоника и, после прве помоћи, пребацили га у болницу.
    Шест месеци касније Кас Фредерик се опоравио и вратио кући.