ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СПАС У ПОСЛЕДЊИ ЧАС

Више нису смели да користе ашове, да не повреде штене. На сцену су ступиле руке и џепни ножић. Неколико десетина минута касније, Земунац Вељко први је напипао пса. Потпуно се умирио, уплашили су се да је готово. Ништа се није чуло.

Око четири сата поподне, 21. новембра прошле године, зазвонио је телефон у организацији „Енимал рескју Србија”, специјализованој за спасавање животиња. С друге стране чуо се усплахирени глас, човек је помињао београдско насеље Миријево, неку рупу, неко штене. На лице места одмах се упутила двочлана екипа. Нису имали појма о чему се ради, али би свакако ваљало да провере. Напољу хладно, промиче киша, дува ветар.
   На миријевској ледини чекају браћа Никола и Петар Шијан, који су и потражили помоћ. Објаснили су да је на ливади неколико дана раније вршено сондирање терена и да једна рупа није затрпана. Рупа толико мала, да нису помислили да може било кога да угрози, пречника свега 12 центиметара. Ни дечја нога не може да упадне, а камоли нешто веће. Међутим, тог поподнева се из рупе чуло кевтање и цвиљење. Изгледа да је у рупу некако упало штене, и сад је заглављено негде у дубини.

Александар Гаврић из „АРС” и његова колегиница Софија одмах су почели с извиђањем терена. На једвите јаде нашли су рупу у трави и шипражју, толико је отвор био мали. А изнутра се стварно оглашава неки пас. Осветлили су, само да би схватили да је штене заглављено главом надоле, на дубини од око два метра. Можда и мало дубље. Сазнали су да је рупа дубока чак 12 метара. Није било времена за губљење, одмах су ступили у акцију.
   Покушали су да некако, за задње ноге, „упецају” несрећно штене. Како би му се опремом примакли, штенац се од страха све више скупљао. После неколико покушаја, схватили су да немају за шта да га ухвате, а озбиљно ризикују да се од страха помери и сурва даље, у амбис. Онда му нема спаса, не би имали никакву шансу да га изваде. Разматрали су да зовну неке пријатеље с механизацијом, па да ровокопач ископа велику рупу и, заједно са земљом, извади и пса. Међутим, машина је могла да стигне тек следећег јутра, а ко зна да ли ће штене издржати до тада.
   Из рупе је стално допирало цвиљење, све тише и тише, како су минути пролазили. Ситуација је изгледала толико беизлазно да је неком пало на памет да штене убију и тако га спасу даљих мука. То је било последње решење, а пре тога морају да покушају све остало. А то остало значило је копање. И то само у једном правцу.
   Тај правац био је паралелно окно, које би ископали до довољне дубине, а онда у страну, према штенету. Прионули су на посао. Земља тврда, делом смрзнута, мало руку, па све јако споро одмиче. Зато су решили да преко друштвених мрежа упуте позив Београђанима да се придруже и помогну, колико ко може.

Позив је видео и члан Вељко Андрејић, који је по таквом времену запуцао чак из Земуна. Долазили су људи из комшилука, пуни идеја, понеко и са импровизованим справама за извлачење. Ипак, како су приспевали на ледину, схватили би да само копање помаже. Мењали су се, како би једна екипа посустајала, друга би ускакала на замену. Утом је стигла и Ирена Узелац, члан „АРС”. Макар да бодри, ако ништа друго. Убрзо се дохватила и лопате. Како је земља летела из друге рупе, како су одмицали у дубину, бивало је све драматичније. Штенац се све слабије чуо, на тренутке се чинило као да се и сам предао. Занеми, па се огласи. А спасиоци приону на лопате, још махнитије.
   Кад је Александар проценио да су довољно дубоко, наступила је друга фаза плана: забијање арматурних шипки у вертикалу, испод штенца, како би осигурали да не пропадне још дубље. За сваки случај, копали су неку десетину центиметара дубље, да га случајно не прободу шипкама.  Да све буде горе, баш на тој дубини наишли су на слој камена. На једвите јаде су поболи шипке, а пас је потпуно утихнуо. Схватили су да више нема времена. Копај у страну, па шта буде.
   Више нису смели да користе ашове, да не повреде штене. На сцену су ступиле руке и џепни ножић. Неколико десетина минута касније, Земунац Вељко први је напипао пса. Потпуно се умирио, уплашили су се да је готово. Ништа се није чуло.

Пажљиво је ширио рупу, све док није била довољно велика да кроз њу пажљиво провуче животињу. Тај тренутак, кад су успели да га ослободе из подземне гробнице, вероватно ће сви памтити до краја живота. Радовали су се као деца, али само на секунд. Уследио је хладан туш.
   Псић је беживотно висио у Вељковим рукама. Сви су помислили да су закаснили. Пала је и понека суза. Положили су га на земљу, почели масажу, да би пас дао било какав знак живота.
   Неко је видео мали покрет. Ускомешали су се, има наде. На брзину су се спаковали и у три аутомобила одјурили код „АРС”-ветеринара. Ту је почела нова борба за живот пса тек спасеног из рупе.



   Испоставило се да је било немогуће измерити му температуру, пошто топломер није реаговао. То ће рећи да је температура испод 32 степена. Ветеринар Љуба покушавао је све што је научио током дугогодишње праксе. Опет мери, опет ништа. Масаже, инјекције, топломер и даље не реагује. Понављање поступка, нема предаје. Тек на четвртом мерењу на екрану се указало 32,7 степени. Био је то знак да се нешто ипак поправља. Два сата су Љуба и Ирена утопљавали пса, масирали га, све док није показао прве знаке живота. А онда је псић покушао самостално да устане. Скљокао се на страну, али је то био добар знак. Боље је. „АРС” је успео у својој мисији. Тек онда се неко сетио да погледа на сат. Копање и борба по кијамету су потрајали. Скоро девет сати. Успели су, штене је преживело.
   Чим се опоравило, објављена је вест. Опет се јавила породица Шијан, они који су и позвали помоћ. Сада како би га усвојили. Штенац, коме се смрт церила у миријевској рупи, сада одраста у здравом окружењу. Он је своју битку за живот добио.